Два недавна београдска концерта “Сребрних крила” у МТС дворани и један новосадски у СНП-у, а потом и нишки на Летњој позорници (18. маја) вратили су овдашњу публику четири деценије уназад. У музичком смислу. Сетиле су се некадашње шипарице, а данашње зреле даме својих девојачких уздаха за фронтменом ове групе Владом Калембером. Концерти у Србији поново су им измамили уздахе… или за Владом, или за минулом младошћу. Калембер, истина, није изгубио на шарму. Године му јесу донеле мањак кондиције, али онога, због чега су многи и волели “Сребрна крила”, а то је доза носталгије – није мањкало.
Тамо где је зафалило поменуте кондиције, на београдском концерту ускакали су као гости на бини Дејан Цукић и Јурица Пађен, па се начас опет све враћало у блажене осамдесете. Оно што је носила каријера “Сребрних крила”, некада једног од најпопуларнијих бендова у бившкој Југославији и њиховог фронтмена, Владе Калембера, покушали смо да осликамо у краћем разговору са овим уметником.
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих сте, уз “Нове фосиле”, били најпопуларнији и најтиражнији бенд у тадашњој заједничкој нам држави. Занимљиво је да између та два бенда није било љубоморе, или ипак јесте?
– Не да није било љубоморе ни зависти, него смо све године до данас били и остали велики пријатељи. Често смо и сарађивали, радили заједничке концерте, а посебно са Рајком Дујмићем. С Рајком сам три-четири године, заједно са Јурицом Пађеном и Аленом Исламовићем, свирао у групи “4 аса”.
Ђорђе Новковић, као ваш већински композитор на почетку каријере, имао је једноставне хармоније. Значи ли то да су увек такви лакши сонгови ближи публици?
– Количина хармонија или такозвана једноставност хармонија у некој песми није показатељ квалитета неке песме. То тако иначе мисле људи који се заправо не разумеју ни у хармоније нити у израду песама. То шта је ближе публици морате питати публику, а ми остали можемо само нагађати .
Било је и злочестих коментара да су ваше песме као телефонски именик, јер сте имали и Ану, Лили, Тању, Јулију, Наду… Како се примали такве критике?
– Како смо ми снимили само као група око 200 песама, било је ту око десетак са женским именима. Већина су постале радо слушане па то даје дојам, како сте рекли “телефонског именика”. Нисмо се обазирали ни на какве коментаре. Већином су били нама иза леђа, па их нисмо ни чули. То даје дојам да вам неки људи једноставно не могу “опростити” успех .
Имали сте и искуства с Еуросонгом. Можда пласман није одговарао реалности, јер овдашња сцена је била раме уз раме европској тога доба, слажете ли се?
– Да, на срећу у свим овим годинама сам имао пуно искустава, па тако и одлазак на Еуросонг. Како је то, као и сви фестивали, такмичење песама а не извођача или земаља, не носим превелику “кривицу” за не баш добар пласман. Изолда Баруџија и ја смо били само извођачи. Ја нисам написао ни музику, ни стихове, нити аранжман.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању