Постоје путописи. На страници, две, три. Па настане књига. То је баш путопис. Мања верзија тога је путопишчић. У тако умањеној верзији све је мало. Јутро када смо кренули било је јутарце, киша која нас је испратила била је кишица, стаза којом смо се кретали била је стазица, а село одакле смо се упутили право сеоце. Куса Врана. У нашој причици требало би да буде Враница.
Али, заправо, сем што је јутро било јутарце, а киша кишица, слагала бих да је стаза била стазица, а планина на коју смо кренули планиница. Јер Влашка планина је све само не планиница. Права је то планина. Са правим врховима. Постоје три. Највиши је Вртибог на 1443 метра надморске висине, па Паница на 1442 метра и Секулица на 1363 метара. Влашка планина се налази у југоисточној Србији, недалеко од Пирота, па је логично што су се у нашој екипи, која се упутила из Ниша, нашли и Пироћанци, који су били прави домаћини на стази. И премда је главни водич екипе био Марко Милошевић из Планинарског клуба „Мосор“ из Ниша (на стази уочљив како скаче са камена на камен, са стене на стену, у жељи да ухвати најбољи тренутак и позицију за фотографисање), ми смо некако гледали у њу. И пратили је. Луну. Хаскија. Пироћанку. Она је захваљујући свом власнику Милану Јовановићу, који планинари овим крајевима, најбољи познавалац Влашке планине. И нисмо погрешили. Ниједно скретање. Луна заиста зна све. И без грешке нас води најпре широким путем којим се удаљавамо од села, па кроз борову шуму, па кроз букову, све док не изађемо на прву чистину и први врх. Секулицу. Са акцентом на „и“. А онда нам Милан Јовановић објашњава шта са овог врха видимо. У првој линији Столску планину, у другој Руј, Рудину, Таламбас, у трећој Грамаду. А онда, ако поглед скрене надесно, ту су Шљивовички врх, Сува планина, Сврљишке планине, Стара планина. Све саме планине. А Влашка? Па и она је планина. И припада Балканским планинама. Према речима водича Марка по саставу је најближа Сврљишким планинама, а према изгледу борском Столу и Сувој планини.
Луна не мирује. И са врха Секулица брзо крећемо пут остала два. Према Вртибогу са кога машемо јер треба направити незаборавне фотографије. А потом и са Панице. До ових врхова смо се пењали, а онда следи спуштање. До видиковца Дрен. Одатле је најлепши поглед према Гребен планини. И кањону реке Јерме. И према Звоначкој бањи која се налази на југоисточним обронцима Влашке планине.
Пише Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању