Коста Антић је рођен 28. новембра 1928. године у Београду, у врло сиромашној породици са троје деце. Отац је радио као ћурчија, а мајка је била домаћица. Са пет година породица се, због очевог посла, сели у Параћин, где Коста завршава четири разреда основне школе. Био је одличан ђак, а за време школовања добијао је гардеробу од власника локалне фабрике штофа Владе Теокаревића. Још као дечак, Коста је имао узор и сан да постане успешан фабрикант.
– Влада Теокаревић је комплетно облачио најбоље ђаке. Никада нећу заборавити тог великог човека, који је сваке године нама сиромашним а најбољим ученицима, поклањао одећу, од чарапа и ципела па до капе. Често се сећам и свога оца, хвала му што ме очувао здравог и правог. Захвалан сам свом оцу и што ме васпитао и научио правим вредностима. Саветујем младој генерацији да морају да раде много и поштено, а треба и да живе.
Коста је завршио електромеханичарски занат после ослобођења 1944. и фабрика га шаље на стручно усавршавање у Немачку, а затим је положио испите за ВКВ мајстора – за бравара и металостругара. Својим преданим радом и посвећеношћу Коста стиче нова признања. По одслужењу војног рока, радио је као руководилац на електрификацији Параћинског среза.
Коначно, дочекао је и свој дан и остварење вишегодишње жеље да постане свој газда. Отворио је малу занатску радионицу у Параћину и своју производњу започео давне 1959. Производио је ауто-антене за путничке аутомобиле, а потом се преселио у Сталаћ, где се фирма и дан данас налази.
– Од самог почетка, фирма се бавила производњом металне галантерије. Најпре су то били ситнији делови за ауто-индустрију, а затим је постала добављач светски познатим компанијама: „Мерцедес-Бенцу“, ФАП-у, авио-индустрији… Смислио сам аутоматску антену за кола, која се могла закључавати. У то време млади су ломили антене са кола, па је морао да се нађе начин да се то спречи. И тако је почела моја производња. Увек сам водио рачуна да произведем квалитетне производе и да се од других разликујем. Није било лако развијати посао, поготову када се приватник сматрао за државног непријатеља. Многи су ме саветовали да одустанем. Имао сам јасан циљ, а то је да створим велику и успешну фирму. У том доба, када сам почињао, свакога дана сам имао посету од тадашње милиције. После одређеног времена сам се спријатељио са милиционером и питао зашто ме обилази свакога дана. Он ми је одговорио: „Имам задатак, Коста, да те обиђем и да видим да ли си купио нову опрему.“ У то време могао си да радиш, али ниси смео ништа да имаш.
Пише Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању