PATRIS KAN-KULORS
Vođa grupe „Životi crnaca su važni“

Patris Kan-Kulors mnogo toga jeste, ali svakako nije terorista. Ona je „supruga, majka, aktivista, umetnik i sanjar“, kako opisuje sebe u svojoj autobiografskoj knjizi „Kada te nazovu teroristom: životi crnaca su važni“. Ona je jedan od tri osnivača istoimenog pokreta „Životi crnaca su važni“ koji se od 2013. bori protiv rasne diskriminacije u Americi. Pored Patris to su njene prijateljice Ališa Garza i Opal Tometi.

Knjigu, prepunu beležaka iz dnevnika koji je vodila između svoje 16. i 26. godine, podelila je na dve polovine. U prvoj piše o sebi i svom neobičnom životnom putu, o tome kako su joj neki nesrećni događaji iz detinjstva i mladosti odredili sudbinu i udesili da danas, sa svojih 37 godina, postane vođa najuticajnije društvene grupacije u svetu.

Drugi deo knjige posvetila je upravo pokretu „Životi crnaca su važni“ koji je nastao pošto je Fred Cimerman, naoružani volonter na zadatku čuvanja reda u gradiću Sanford na Floridi 2012. ubio maloletnog crnog mladića Trejvona Martina. Kupovao je čaj i lekove, bio nenaoružan, ali se Cimermanu učinio „sumnjivim“, što je bilo dovoljno da ga ubije.

Cimerman je oslobođen optužbi i to je bio okidač za revolt među afroameričkom populacijom. Odgovarajući na komentar Ališe Garze koji je ova postavila na Fejsbuku, Matris je napisala „životi crnaca su važni“. Tako je počela revolucija protiv „sistemskog rasizma i nasilja kojima su izloženi crnci u SAD“. Međutim, Patris kaže da je potrebu za borbom protiv te diskriminacije osetila mnogo ranije.

Lenjin, Marks, Mao

Stil kojim Patris piše je poetski, iako njen život, a naročito njeno detinjstvo, nisu bili nimalo poetski lepršavi. Rođena je u Los Anđelesu 1983. u siromašnoj porodici: samohrana majka  je bila učiteljica i pokušavala je da izvede na put Patrisu, njenu sestru i dva brata. Za pravog oca Gabrijela nije dugo znala, jer je najveći deo njenog detinjstva provodio u zatvorima. Majka je pokušavala da povećanom dozom ljubavi sačuva porodicu kojoj „spoljni činioci“ često nisu išli na ruku.

„Odrastala sam okružena siromaštvom i policijom. Uvek smo bili sumnjivi. Kada sam imala tri godine predsednik Ronald Regan pojačao je rat protiv trgovine drogom, koju je 1971. započeo njegov prethodnik Ričard Nikson, i to tako što je još više naoružavao policiju u našem kraju i davao im veća ovlašćenja“, piše Patris.

Imala je devet godina kada je gledala policiju kako maltretira i prislanja uz zid njena dva starija brata koji su tada imali jedanaest odnosto trinaest godina. I nju su uhapsili tri godine kasnije zato što je pušila marihuanu u školskom toaletu. „Nikome nismo smetali“, kaže ona danas.

Patris Kulors je rano počela da se zanima za stvari kao što su komunizam, aparthejd, anarhizam i poezija. I vera Jehovinih svedoka kojima je u detinjstvu pripadala, dok se nije razočarala u crkvu i okrenula nigerijskoj duhovnoj tradiciji. Inspirisala se delima Karla Marksa, Vladimira Lenjina, Mao Cedunga ili feminističke pesnikinje Odri Lordi. Zahvaljujući njoj spoznala je i svoj identitet.

Sa šesnaest godina je shvatila da je seksualno privlače devojke, koliko i muškarci. Njeni majka i očuh to nisu razumeli i ona je napustila dom. Dve godine kasnije zaljubila se u mladića koji će postati i njen muž. Brak nije potrajao, ali supružnici su ostali prijatelji i saborci u akcijama protiv rasizma. Kasnije se zaljubila u još jednog mladića sa kojim će dobiti sina, ali će se, ipak, udati za tamnoputu aktivistkinju Dženaju Kan čije je prezime dodala svom.

Mučenja brata Montija

Društveni aktivizam zauzima važno mesto u životu Patris Kan-Kulors, bez obzira da li organizuje proteste u Misuriju, zbog još jednog ubistva crnog mladića koje je počinio beli policajac, ili se bori da legalizuje upotrebu marihuane u Kaliforniji. „Marihuana je četvrti najčešći razlog za deportaciju ljudi iz SAD, u okrugu Los Anđelesa svako veče više od petsto ljudi završi u zatvoru samo zbog posedovanja te trave“, piše Patris koja ide stazama Martina Lutera Kinga i brojnih organizacija poput „Crnih pantera“ koji su se posvetili borbi protiv rasne diskriminacije.

Knjiga je puna podataka kojima nas autorka podseća da čak i tradicionalno demokratske države Amerike, poput Kalifornije, imaju sklonost ka rasizmu: “Tamo na svaka 72 sata policija ubije jednu osobu, a dve trećine njih su crnci ili Latinoamerikanci. Iako crnci čine šest procenata stanovništva Kalifornije, ubijeno ih je pet puta više nego belaca“.

I Patrisin rođeni brat Monti, sa blažim oblikom šizofrenije, vezan za invalidska kolica, bio je žrtva policijske brutalnosti u zatvoru. „On je nežni dečak velikog srca koji je uvek spašavao male životinje i nikada i nikoga nije povredio“. A onda je ,tokom jednog od njegovih napada šizofrenije, imao manji sudar i počeo da viče na ženu u drugm kolima što je ona prijavila policiji kao „teroristički napad“ Policija upala u kuću i odvela ga.

Kada je 2011. izašao na slobodu i vratio se kući, Monte nije govorio o tome šta je sve tamo prošao, ali Patrisa je u šoku čitala izveštaj jedne nevladine organizacije o tome šta se dešavalo upravo u tom zatvoru. Stajalo je i da je među žrtvama bio „jedan zatvorenik u kolicima koga su čuvari bacali iz kreveta, šutirali u rebra i leđa, gnječili mu kolenom vrat i terali ga da pije vodu iz ve-ce šolje“. Tako je saznala. Tada je počela da razmišlja o načinu na koji se njena domovina odnosi prema svojim bolesnim građanima, „posebno ako su crni“.

Susret sa ocem

Potresan je deo u kome govori o jednom susretu sa ocem za koga je saznala kada je imala dvanaest godina. I pre i posle toga bio je u zatvorima zbog korišćenja droge. Te noći koju su proveli zajedno, Gabrijel je bio pod dejstvom kokaina. U potpunoj depresiji. Patris je želela da bude uz njega, da mu pokaže da postoji neko kome je stalo do njega. On je mislio da takve osobe nema. Govorio joj je kako se oseća „kao neko do koga nikome na svetu nije stalo, koji nikada nije bio vredan nečije pažnje, brige i truda“.

„Nisam želela da ga pustim, Ako mi je uopšte bio bitan, onda je trebalo da mi bude bitan u svakom trenutku, a i u ovom, sad. Naša ljubav nije potrošna roba, ja neću prema njemu da budem onakava kakav je ceo svet bio, neću da ga odgurnem i zaboravim, nikada neću reći da mi nije potreban“.

„Za mog oca i mog brata život je bio haos i pre nego što je u njih ušla droga“, piše Patris. Uprkos dramama kroz koje su prolazili njena porodica i prijatelji, ona je uspela da održi želju da se bori za pravdu.

„Posle oslobađanja osobe koja je ubila Trejvona Martina morali smo da promenimo način na koji razgovaramo, da budemo sasvim precizni o rasizmu koji će nas progoniti sve dok nas ne uništi. Sasvim su jednostavne stvari koje treba promeniti u našoj kulturi, u srcima i mozgovima onih koji su odrastali učeći da crni ljudi nisu sasvim ljudi, a neki su od toga imali i koristi“.

Povela je marševe širom SAD. U Los Anđelesu je protestvovala ispred kuće gradonačelnika. Sa megafonom je krstarila ekskluzivnom avenijom Rodeo Drajv i pozivala vlasnike restorana i prodavnice odeće da na kratko prekinu sa poslom kako bi odali počast Trejvonu Martinu i njegovim roditeljima.

Policija je počela da je opkoljava, ali Patris je nastavila: “Koliko vidim, svaka osoba u dometu ovog megafona, a većina njih je bela, spustila je svoje čaše sa šampanjcem, odložila svoje srebrne viljuške, prestala da proverava poruke na mobilnom telefonu, vodi razgovor i svaka od njih podigla je glavu i gleda upravo ovamo“. Bilo je to dovoljno da policija ne pokuša da je uhapsi.

„Nama je potrebno ono što se za druge ljude u Americi podrazumeva: zdrava hrana, zdravi domovi, obrazovanje i ljubav“, piše u knjizi i objašnjava zašto se u njenom naslovu nalazi reč „terorizam“:

– Terorizam je kada vas prate i posmatraju samo zato što ste živi. Terorizam je kada vas stave u samicu gde vas izgladnjuju i tuku. Terorizam je kada ne možeš da obezbediš deci sigurne obroke iako radiš tri posla. Terorizam je kada deca nemaju pristojnu školu i mesto za igru.

Život je posvetila, kako piše, „trudeći se da ukaže ljudima da koliko god bili progresivni i borili se za pravdu, da će uvek biti i onih koji žele drugačiji svet, svet u kome će samo životi nekolicine biti važni“.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ