ПАТРИС КАН-КУЛОРС
Вођа групе „Животи црнаца су важни“

Патрис Кан-Кулорс много тога јесте, али свакако није терориста. Она је „супруга, мајка, активиста, уметник и сањар“, како описује себе у својој аутобиографској књизи „Када те назову терористом: животи црнаца су важни“. Она је један од три оснивача истоименог покрета „Животи црнаца су важни“ који се од 2013. бори против расне дискриминације у Америци. Поред Патрис то су њене пријатељице Алиша Гарза и Опал Томети.

Књигу, препуну бележака из дневника који је водила између своје 16. и 26. године, поделила је на две половине. У првој пише о себи и свом необичном животном путу, о томе како су јој неки несрећни догађаји из детињства и младости одредили судбину и удесили да данас, са својих 37 година, постане вођа најутицајније друштвене групације у свету.

Други део књиге посветила је управо покрету „Животи црнаца су важни“ који је настао пошто је Фред Цимерман, наоружани волонтер на задатку чувања реда у градићу Санфорд на Флориди 2012. убио малолетног црног младића Трејвона Мартина. Куповао је чај и лекове, био ненаоружан, али се Цимерману учинио „сумњивим“, што је било довољно да га убије.

Цимерман је ослобођен оптужби и то је био окидач за револт међу афроамеричком популацијом. Одговарајући на коментар Алише Гарзе који је ова поставила на Фејсбуку, Матрис је написала „животи црнаца су важни“. Тако је почела револуција против „системског расизма и насиља којима су изложени црнци у САД“. Међутим, Патрис каже да је потребу за борбом против те дискриминације осетила много раније.

Лењин, Маркс, Мао

Стил којим Патрис пише је поетски, иако њен живот, а нарочито њено детињство, нису били нимало поетски лепршави. Рођена је у Лос Анђелесу 1983. у сиромашној породици: самохрана мајка  је била учитељица и покушавала је да изведе на пут Патрису, њену сестру и два брата. За правог оца Габријела није дуго знала, јер је највећи део њеног детињства проводио у затворима. Мајка је покушавала да повећаном дозом љубави сачува породицу којој „спољни чиниоци“ често нису ишли на руку.

„Одрастала сам окружена сиромаштвом и полицијом. Увек смо били сумњиви. Када сам имала три године председник Роналд Реган појачао је рат против трговине дрогом, коју је 1971. започео његов претходник Ричард Никсон, и то тако што је још више наоружавао полицију у нашем крају и давао им већа овлашћења“, пише Патрис.

Имала је девет година када је гледала полицију како малтретира и прислања уз зид њена два старија брата који су тада имали једанаест односто тринаест година. И њу су ухапсили три године касније зато што је пушила марихуану у школском тоалету. „Никоме нисмо сметали“, каже она данас.

Патрис Кулорс је рано почела да се занима за ствари као што су комунизам, апартхејд, анархизам и поезија. И вера Јеховиних сведока којима је у детињству припадала, док се није разочарала у цркву и окренула нигеријској духовној традицији. Инспирисала се делима Карла Маркса, Владимира Лењина, Мао Цедунга или феминистичке песникиње Одри Лорди. Захваљујући њој спознала је и свој идентитет.

Са шеснаест година је схватила да је сексуално привлаче девојке, колико и мушкарци. Њени мајка и очух то нису разумели и она је напустила дом. Две године касније заљубила се у младића који ће постати и њен муж. Брак није потрајао, али супружници су остали пријатељи и саборци у акцијама против расизма. Касније се заљубила у још једног младића са којим ће добити сина, али ће се, ипак, удати за тамнопуту активисткињу Џенају Кан чије је презиме додала свом.

Мучења брата Монтија

Друштвени активизам заузима важно место у животу Патрис Кан-Кулорс, без обзира да ли организује протесте у Мисурију, због још једног убиства црног младића које је починио бели полицајац, или се бори да легализује употребу марихуане у Калифорнији. „Марихуана је четврти најчешћи разлог за депортацију људи из САД, у округу Лос Анђелеса свако вече више од петсто људи заврши у затвору само због поседовања те траве“, пише Патрис која иде стазама Мартина Лутера Кинга и бројних организација попут „Црних пантера“ који су се посветили борби против расне дискриминације.

Књига је пуна података којима нас ауторка подсећа да чак и традиционално демократске државе Америке, попут Калифорније, имају склоност ка расизму: “Тамо на свака 72 сата полиција убије једну особу, а две трећине њих су црнци или Латиноамериканци. Иако црнци чине шест процената становништва Калифорније, убијено их је пет пута више него белаца“.

И Патрисин рођени брат Монти, са блажим обликом шизофреније, везан за инвалидска колица, био је жртва полицијске бруталности у затвору. „Он је нежни дечак великог срца који је увек спашавао мале животиње и никада и никога није повредио“. А онда је ,током једног од његових напада шизофреније, имао мањи судар и почео да виче на жену у другм колима што је она пријавила полицији као „терористички напад“ Полиција упала у кућу и одвела га.

Када је 2011. изашао на слободу и вратио се кући, Монте није говорио о томе шта је све тамо прошао, али Патриса је у шоку читала извештај једне невладине организације о томе шта се дешавало управо у том затвору. Стајало је и да је међу жртвама био „један затвореник у колицима кога су чувари бацали из кревета, шутирали у ребра и леђа, гњечили му коленом врат и терали га да пије воду из ве-це шоље“. Тако је сазнала. Тада је почела да размишља о начину на који се њена домовина односи према својим болесним грађанима, „посебно ако су црни“.

Сусрет са оцем

Потресан је део у коме говори о једном сусрету са оцем за кога је сазнала када је имала дванаест година. И пре и после тога био је у затворима због коришћења дроге. Те ноћи коју су провели заједно, Габријел је био под дејством кокаина. У потпуној депресији. Патрис је желела да буде уз њега, да му покаже да постоји неко коме је стало до њега. Он је мислио да такве особе нема. Говорио јој је како се осећа „као неко до кога никоме на свету није стало, који никада није био вредан нечије пажње, бриге и труда“.

„Нисам желела да га пустим, Ако ми је уопште био битан, онда је требало да ми буде битан у сваком тренутку, а и у овом, сад. Наша љубав није потрошна роба, ја нећу према њему да будем онакава какав је цео свет био, нећу да га одгурнем и заборавим, никада нећу рећи да ми није потребан“.

„За мог оца и мог брата живот је био хаос и пре него што је у њих ушла дрога“, пише Патрис. Упркос драмама кроз које су пролазили њена породица и пријатељи, она је успела да одржи жељу да се бори за правду.

„После ослобађања особе која је убила Трејвона Мартина морали смо да променимо начин на који разговарамо, да будемо сасвим прецизни о расизму који ће нас прогонити све док нас не уништи. Сасвим су једноставне ствари које треба променити у нашој култури, у срцима и мозговима оних који су одрастали учећи да црни људи нису сасвим људи, а неки су од тога имали и користи“.

Повела је маршеве широм САД. У Лос Анђелесу је протествовала испред куће градоначелника. Са мегафоном је крстарила ексклузивном авенијом Родео Драјв и позивала власнике ресторана и продавнице одеће да на кратко прекину са послом како би одали почаст Трејвону Мартину и његовим родитељима.

Полиција је почела да је опкољава, али Патрис је наставила: “Колико видим, свака особа у домету овог мегафона, а већина њих је бела, спустила је своје чаше са шампањцем, одложила своје сребрне виљушке, престала да проверава поруке на мобилном телефону, води разговор и свака од њих подигла је главу и гледа управо овамо“. Било је то довољно да полиција не покуша да је ухапси.

„Нама је потребно оно што се за друге људе у Америци подразумева: здрава храна, здрави домови, образовање и љубав“, пише у књизи и објашњава зашто се у њеном наслову налази реч „тероризам“:

– Тероризам је када вас прате и посматрају само зато што сте живи. Тероризам је када вас ставе у самицу где вас изгладњују и туку. Тероризам је када не можеш да обезбедиш деци сигурне оброке иако радиш три посла. Тероризам је када деца немају пристојну школу и место за игру.

Живот је посветила, како пише, „трудећи се да укаже људима да колико год били прогресивни и борили се за правду, да ће увек бити и оних који желе другачији свет, свет у коме ће само животи неколицине бити важни“.

 

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ