Била је прва жена у Кенији која је села за волан грдосијe на дугим, међудржавним путевима који су хиљадама километра водили кроз џунглу, зверињаке, пропале путеве и заседе разбојника који убијају усамљене возаче. Када су јој другарицу убили, оставила је волан. Сада копа злато. Сећања на свој живот, ова једноставна, снажна жена испричала је нашем новинару током Црвено Море фестивала где је приказан документац о њој „Мама вози камион“
Документарни филм „Мама вози камион“ који је снимила редитељка Зипора Њарури, у филмском свету филма позната као Зипи, прати неколико дана у животу Евелин Вамбуа Мутуку, возачице камиона из Кеније. Филм, сниман на три језика (енглески, свахили и кикамба) прати један период живота тридесетпетогодишње Евелин у тренутку када је на послу добила отказ пошто је остала у другом стању и затражила породиљско одсуство. Филм трага за правдом док Евелин покушава да пронађе нови посао – овог пута у регионалној компанији за транспорт нафте – возећи кроз Кенију, Уганду, Руанду и Јужни Судан.
Пратимо причу храбре и вредне возачице камиона, мајке двоје деце, која ради у изразито мушком окружењу. Главна јунакиња савладава озлоглашени друм у Источној Африци, познат као „Ђавољи аутопут“, балансирајући између дугих вожњи, породичних обавеза и вођења домаћинства. Филм је прича о издржљивости, инспирацији и нади, у којој се кроз лично искуство јунакиње преплићу тренуци радости и тешкоћа, као и чари и разочарања живота на том путу, од суочавања са немилосрдним граничарима до прављења импровизованих алата када јој се камион поквари убрзо након преласка границе са Јужним Суданом, вишедневног чекања на киши, али и среће што јој мушке колеге излазе у сусрет и помажу на том путу.
Редитељка у разговору за „Илустровану Политику“, истиче да је управо личност њене јунакиње за воланом оно што јој помаже да се снађе у том послу: „Она је љубазна са свима, и то је можда њен одбрамбени механизам, па су они који су је познавали били врло заштитнички настројени, прихватали су је као сестру или мајку. Али они који је нису познавали понекад су се осећали угрожено тиме што жена ради њихов посао”.
Весела госпа
Њарури каже да је на филму почела да ради пре више од десет година. Чула је да у Кенији постоји неколико жена возача камиона и кренула је да упозна једну од њих, ону која вози дуготрајне руте, али јој је требало времена да пронађе Евелин: „Када сам је коначно позвала, рекла ми је да је трудна и да размишља да одустане од вожње. Ипак смо се среле – тада је живела у Момбаси – и две године касније започеле смо ово невероватно путовање”.
На почетку, филм је финансирала фондација из Кеније, што је био знак да верују у редитељку. Али, у међувремену се Зипора преселила у Холандију, удала, добила дете и одједном се нашла између два система, како каже:„Нисам могла да конкуришем за фондове у Африци јер више нисам живела тамо, али нисам могла ни за европске фондове јер сам већ снимала филм са средствима која сам добила у Кенији“, објашњава она. „Зато смо улагали наш новац и учествовали на конкурсима који нису ограничавали ауторе разним правилима. То је све дуго трајало, али никада нисам престајала да мислим о овом филму”.
Зато у филму видимо Евелин као младу и живахну даму од 35 година, док је на Црвено Море Филмски Фестивала дошла мало другачијег изгледа, десет година старија, отмена средовечна дама, увек весела и расположена, каква се појавила и на разговору за наш лист.
Иако је тај источноафрички међународни пут физички дуг и опасан, прави изазов био је како камером ући у нечији интимни простор, а да се тај простор не наруши. За Зипи је одговор био једноставан: екипа је морала да буде сведена на минимум.„Већину времена сам чак била сама са Евелин“, објашњава она. Управо та блискост, додатно појачана чињеницом да се већи део радње дешавао унутар кабине камиона, створила је однос поверења. „Та близина је, мислим, додатно ојачала однос. Веровале смо једна другој и биле опуштене. Поврх свега, Евелин је била потпуно природна пред камером”.
За Евелин, присуство камере није представљало никакав терет. Отварање приватних аспеката живота дошло јој је готово инстинктивно. „Не, није ми било тешко да будем пред камером. Ја сам снажна госпа.То ми је нормално. Као… они су ме само гледали како возим камион“, каже ми она, умањујући тежину онога што за многе делује као огољавање интиме. Јер, камером је ухваћена и бол на њеном лицу у тренутку када зове двогодишњег сина и чује како дадиљу зове мајком! Евелинина сестра је неспретно теши: ”Не брини, он за сваку жену у кући мисли да му је мама!”.
Живот Евелин Вамбуа Мутуку данас изгледа другачије. Камион више није њена свакодневица, иако јој понекад недостаје. „Тренутно се бавим бизнисом. Сада сам у рударском послу. Копам злато“, говори, готово успут. Када ми појасни да то ради сама, са чекићем у руци, Евелин се насмеје и дода: „Можда је то следећи филм о мени“!
Хоћу да помогнем женама
Иза те реченице крије се много већи сан. Евелин жели промену – не само личну, већ и друштвену. „Мој сан је да променим каријеру. Ако ми Бог да ту прилику… желим да променим цео свет за жене. Желим да имам своју компанију женских возача камиона“. Добро зна колико је тај пут тежак. „Обука за жене није лака. Раније смо имале много препрека. Морате да учите од мушкараца. Они вас подучавају, али то није увек лако и без изазова или непријатних ситуација. Пролазите кроз много тога“. Њена мотивација је јасна, додаје: „Не желим да иједна друга жена пролази кроз оно кроз шта сам ја прошла. Сада у Кенији има око тридесет жена које возе камионе на дугим релацијама. Оне су јаче од нас које смо биле прве у том послу. Данашње возачице су биле надахнуте нашим причама и виделе су да камион није само играчка за мушкарце, већ и да жене могу да се играју са њом“.
Њена породица је била шокирана када су сазнали да вози – каже Евелин у сцени из филма у којој седи за воланом камиона, у поодмаклој трудноћи, док је сина тинејџера оставила на чување сестри и мајци. Непрестано га зове мобилним телефоном да провери како је и да ли учи. Жели да заврши школу коју је она у његовим годинама напустила.
Каже да се понекад каје због тога што су сва њена браћа и сестре завршили факултете, а једино она није. “Са друге стране, ја сам видела свет који они никада неће”, додаје Евелин која је након порођаја на кратко прекинула да вози. Две године након рођења другог детета, враћа се на пут, иако јој је понекад тешко да усклади самохрано родитељство са послом.
Сећање на први дан за воланом и даље је живо. „У почетку нисам могла да верујем да сам то заиста ја – која вози ову грдосију? Или је неко други”? Неверица се, међутим, брзо претворила у понос. „На крају дана, била сам срећна због тога што сам успела. И била међу свега пар жена које су возиле те међудржавне руте”.
Зипи је тај пут пратила камером, свесна да документарна прича не настаје само током снимања, већ се у великој мери обликује у монтажи. „План постоји, али много тога је непредвидиво“, каже. Камера је радила готово непрекидно, бележећи и кретање и застоје који су саставни део вожње камиона. „Вожња подразумева много чекања. Понекад се чека и по недељу дана. Када је возила суву робу, то је могло да траје и месец дана“. Управо тај ритам – крени-стани-крени-стани – морао је да дође до изражаја у филму.
Материјала је било много, али не превише. „Морали смо да се одрекнемо многих кадрова које смо волели“, признаје Зипи. Пут од Момбасе у Kенији, где Евелин живи, до Јужног Судана, дуг више од 1.300 километара, трајао је преко месец дана. „Мислим да сам имала мање од 150 сати снимљеног материјала“, каже, потпуно свесна да је то у свету документараца готово скромна количина.
Где су веће змије?
Иако је филм претежно сконцетрисан на тешкоће возачице камиона, у њему има и тренутака хумора. Један од њих везан је за сцену у којој Евелин једе инсекте док данима чека да пређе једну границу. „То су термити“, објашњава ми Евелин. „Посебна врста термитa који лете и скупљају се око светла. Појављују се током кишне сезоне. Људи их једу, веома су укусни, слатки и хрскави“.
Други тренутак смеха долази из мушког света камионџија, кроз задиркивања и приче о ривалству између мушкараца из Кеније и Јужног Судана по питању коjи ма већу “змију” у панталонама у тренутку док се удварају Евелин. На ово моје питање Евелин одговара смехом и сузама, баш као и редитељка која седи поред ње. Уплашио сам се да ће да падну са столица испред мене колико су се смејалe и брисале сузе. „Овај смех је одговор. Тако се живи са мушкарцима, у том окружењу. Јасно је да се међусобно упоређују“, каже редитељка.
Опасности на путу, међутим, нису биле нимало духовите. За Евелин, најтежи тренутак десио се у Јужном Судану, када се камион покварио. „Пукла је осовина и морали смо да се враћамо све до Џубе, главног града те земље. То је било 400 км назад по лошим путевима, кроз џунглу где често у заседама вренаају разбојници. Веома тежак период“.
За Зипи је свест о ризику снимања дошла управо у Јужном Судану. „Зауставили смо се ноћу да преспавамо. Било је ужасно вруће, али смо одлучили да ћемо радије умрети од врућине него да отворимо прозор. Тада сам заиста осетила опасност. Није се радило само о страху од пљачке, већ о непредвидивости региона. Лакше је понекад ходати са пушком него са камером. Опрема за снимање је моћно ‘оружје’ јер људи не знају шта радите, због чега снимате. Зато смо морали да кријемо камере”.
У средишту свега остаје камион – и возачко седиште које је за Евелин и радно место и интимни простор. „Осећате се сјајно док возите. Људи вам аплаудирају када виде жену за воланом“, каже. Иако реакције нису увек позитивне. „Неки питају: ‘Зашто си овде? Требало би да будеш код куће, куваш и бринеш о деци”. Ипак, већина је, на крају дана, срећна. Као и она сама – јер зна да свака пређена деоница мења перцепцију о томе где је женама место.
Евелин је камионе почела да вози 2006. године а престала 2019.
– Престала сам да возим због искушења на путу, али највише зато што ми је блиска пријатељица, возач као ја, страдала током пута. Убили су је из заседе у Јужном Судану. Иако сам увек била опрезна, страховала сам да се мени нешто тако не догоди, јер би моји синови остали без мајке. Тада сам одлучила да престанем.
Антрфиле
Редитељка Зипора Њарури
Некада новинарка, данас је Зипора-Зипи једна од најистакнутијих савремених документаристкиња из Источне Африке, чији рад карактеришу снажне женске теме и ликови, друштвена ангажованост и дубоко разумевање локалних прилика. Године 2015. освојила је награду за најперспективнији документарни пројекат, коју додељује Међународни фестивал документарног филма у Амстердаму (ИДФА), као и признање за Најистакнутији документарни пројекат у оквиру мреже АфриДокс, за свој дугометражни документарни филм у развоју “Мама вози камион”. То је успела јер је њен претходни филм “Зебу и фото-риба” освојио низ признања на светским фестивалима.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис