На старом шумадијском путу који повезује Горњи Милановац и Крагујевац, на јужним падинама Рудника, налази се, у близини истоименог манастира, село Враћевшница, званично најмање у Србији, са укупно 85 становника.
Само име Враћевшница има посебно значење: Радич Поступовић, ктитор манастира, био је један од угледнијих људи тога доба, 15. век, направио је задужбину са црквом посвећеном Светом Ђорђу 1428. године, у част ратника који су се вратили живи из Косовског боја 1389. Године. Иначе, народно предање још каже да је Радич пошао у бој на Косово, али није стигао на време, вратио се свом дому у селу Белућа, које је временом, а због великог броја оних који се са Косова поља нису вратили, променила име у Црнућа. И данас суседно село поред Враћевшнице носи име Горња Црнућа.
Враћевшница се, то најмање село које путник намерник, пролазник или туриста, мора запазити, међу многим лепим појединостима, издваја по нечему у односу на друга места и градове: има сакривену елегантну, старинску зграду, једну од издвојених јединица основне школе „Десанка Максимовић“, коју похађају ученици из Враћевшнице, Горње Црнуће и Доње Врбаве, и она стоји као камен облутак и краси тај део наше земље натопљен традицијом и славном историјом.
Ако завирите кроз велику очувану капију, чија отворена крила воде на дугу бајковиту стазу ка главном улазу, окружену огромним парком у хладу богатих крошњи дрвећа, видећете зграду која вас враћа у прошлост изванредном елеганцијом, миром и архитектуром. Она чува нашу културу, позива да уђете и осетите дух протеклих времена као и мирис детињства. Може се одмах закључити да су деца овог краја, неком природном заслугом, мало је рећи, повлашћена. Довољно је замислити како улазе кроз ову капију, пролазе стазом кроз дрворед, као важни гости, а онда их на самом улазу, годинама дочекује и испраћа, познати топли осмех песникиње Десанке Максимовић у великом колористичком портрету изнад врата. Незаборавно!
Мало увученије, идући сеоским путем у дубину густих шума јужних обронака Рудника, где Бог није штедео лепотом да украси све докле поглед може допрети, долази се до поменутог манастира. Игуманија, мати Ирина, нажалост, овога пута није била у стању да раширених руку и препознатљивом благошћу дочекује госте јер, како су нам рекли у старешинству овог манастира, мало одмара. Ипак, то није умањило ревност и предусретљивост свих других (Враћевшница је од 1935. женски манастир) тог ивањданског преподнева. Чули смо кратке приче о постанку манастира, његовом животу, великим догађајима из историје Враћевшнице, добили послужење уз кафу са ратлуком… Ту је и тишина својствена светим местима…
У време Првог српског устанка у манастир су склоњене мошти Светог краља Стефана Првовенчаног, а одржано је неколико важних устаничких договора: 1810. Био је састанак на коме су учешће узели вожд Карађорђе, војвода Милан Обреновић, архимандрит Спиридон Филиповић и Доситеј Обрадовић; на Ђурђевдан 1818, славу манастира, скупштина под Милошем Обреновићем доноси одлуку о проглашењу Крагујевца за престоницу Србије.
Текст и фотографије Милица В. Пауновић и Милош Мићановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању