Споро реком Бањштицом тече заборав, који иза себе оставља само лепе успомене и сећања. Нема редова кестенова којима су пролазили фијакери од железничке станице ка кафанама „Косово“ и „Кичер“ и ка хотелима. Почетак пролећа овде даје мало наде за некакав другачији живот који са сабом носи у овом случају једна од европских бања са најтоплијом термо минералном водом. Мало гостију, још мање наде за Бањчане, који као да одавно не живе од легендарне прошлости свога места тек на десетак километара од „престоничког“ Врања. У Специјалној болници за лечење и рехабилитацију, иако пристојно сређеној мало људи на рехабилитацији.
Пролећно јутро са мразем, диже само белину воденог испарења из реке Бањштице, над небом вароши, која као да симболично отвара завесу сећања над историјском позорницом овог дела југа Србије. А тих сећања је превише. Данас изгледа ипак не довољно да историја са својим фактима буде провокација за неки нови почетак, који вековима нуди природа која је ово место „накадила“ здравом водом која лечи костобољу, кроз векове.
Данас ово је једина градска општина на територији Врања. Живи се скромно. Бања је претворена у „спаваоницу“ из које овдашњи житељи одлазе на посао у Врање. Тек је неколико индустријских погона на улазу код железничке станице. Све је мање ђака у ОШ „Предраг Девеџић“ некада школи са више хиљада ученика. Неколико кафића, продавница приватне трговине, полицијска станица и – највише кладионица.
Дукат место можда је мали Ресторан „Рај“. Са укусом и мирисом роштиља, јер времена која су минула се овде пред налетом транзиционог капитализма сурово обрачунавају са локалним људима, пре свега онима млађе генерације. Мало ко то признаје, али то се види и по њиховим више него минималним зарадама, које су међу најнижим у држави, заправо, према најновијим подацима Рерпубличког завода за статистику – најмање са просечних 73.083 динара. Не воле пред новинарем да причају о томе, али се жале да и поред „толико топле воде, њихов водовод нарочито лети не функционише па су жедни“.
„Имамо за ´леб и оно сас ´леб. За све остало од лекара до зубара, идемо у Врање“, чућете од Бањчана на сваком кораку. Запуштене су и пешачке стазе које су некада омогућавале да се крене ка узвишењима у околини и према селу Бујковац.
Неку врсту атрактивног задовољства представља локални пут који кривуда од центра вароши ка селима и ка брани „Првонек“ отвореној 2008. године. То је акумулационо језеро, које представља основу водосистема којим се пијаћом водом снабдева Врање и околна села. Бањчани осећају и током највеће летње жеге свежину коју са собом низ падину шаље ова водена површина. Уз то, често, даље од бране може да се улови и по који добар комад домаће здраве рибе.
Текст и фотографије Војкан Ристић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању