Седамнаестогодишња М.К. заволела је једног младића са којим се случајно упозала на игранци у Дому омладине. Састајали су се из дана у дан. Он је био нежан и одан, али „закопчан“. Увек је вешто избегавао да прича о себи. Рекао је само да је школу завршио у Новом Саду, да му тамо живе родитељи и да сада студира у Београду.
Веровала му је сваку реч и сматрала је да мушкарац може да има „прошлост“ коју крије пред својом девојком.
И онда, 18. јуна, не говорећи му ништа, отишла је са другарицом на базен „25. мај“ да се сунчају. Када га је угледала међу купачима, доживела је нервни слом. Њен младић, њена велика љубав, био је теториван „од главе до пете“.
Прва помисао била јој је: „Он је дошао из затвора!“ Уплашила се, побегла је кући. Није га видела неколико дана. Избегавала га је, а када су се срели, сазнала је истину: две године провео је у поправном дому за малолетне преступнике. „Тамо је отишао чист као од мајке рођен, а изашао је шарен као Пера Детлић.“
Пала је у депресију и дуго се лечила. У дну душе осећала је да га воли, али емоције су нестјале чим би помислила да су они тетовирани цртежи нешто испод његове коже, значи део његове личности. Такве личности, егзибиционисте, није могла да поднесе.
Растали су се уз бучна објашњења. Младић није могао да верује да ће због свог „греха младости“ изгубити девојку. Своју прошлост давно је избрисао из сећања, изменио се и постао добар и вредан, али оно што је непромишљено учинио са својим телом, није могао да избрише.
Ово је само једна прича коју смо чули када смо на београдским купалиштима, на Ади Циганлији и базенима „Ташмајдан“, „Олимп“ и „25. мај“ разговарали са младићима који свима упадају у очи – јер су тетовирани. Има их много, све више, као да је нека епидемија завладала па се тела плаве изложена сунцу.
Некада се знало: ако видите некога ко на снажној мишици има тетовиран ленгер, симбол морепловаца, знало се да је та момчина – морнар. Виђали су се и они који су као доказ своје велике љубави према некој девојци стезали зубе и трпели да им неко насред груди иглом и тушем, за вечна времена, нацрта стрелом прободено срце, са њеним именом. Агресивни момци, који на сваком кораку траже славу, украшавали су надлактицу мртвачком галвом, са укрштеним костима, или би на прсима носили нагу лепотицу.
У војсци, најбољи другови боцкали су невешто своја имена један другом на руци „за дуго сећање“. И то је углавном био „каталог“, из којег су узимали идеје за тетовирање.
Ружица Максимовић
(Објављено 10.8.1976)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању