Легенда казује да се некада, пре много векова, велико Капетаново језеро испод врха Маганика распукло и да се више од половине воде стропоштало на село Веље Дубоко. Ни камен на камену није остао. Река Мртвица је поцрнела. У лакту реке, испод суседног села, нађени су мртви сви становници Дубоког. Тако постаде Мртво Дубоко. А оно је под Магаником само мало улево ако се кањоном реке Мртвице долази од манастира Мораче.
Легенда је остала да се преноси са колена на колено, да се деца плаше стравичним причама. Ко је могао и помислити да се прича од пре много векова може данас поновити.
Сада је поцрнео врх Маганика, Бабин зуб, што се готово цео види из Мртвог Дугоког. На њега је у магли налетела „каравела“ док је себи тражила пута из Скопља према Титограду.
– Па где нико да је не угледа – покајнички говоре људи у Мртвом Дубоком. – Тек у пет, кад јавише преко радија, у селу настаде узбуна. Без ичијег позива, цело село је кренуло узбрдо. Црвене стене, с друге стране кланца, одјекивале су од дозивања и лелека жена. Двадесет осам их је кренуло. Неке од њих нису заостајале за мушкарцима ни стопу.
Учитељ Божина Булатовић с тугом се сада сећа те језиве ноћи једанаестог септембра ове године.
– Пресецали смо вододерине од којих зазиру и дивокозе. Радојица Булатовић као да је имао крила, стене ногама није додиривао. Летео је просто. Драган Булатовић је савио више улево. Није чуо када смо га дозивали. Пола часа касније искочио је из једног лештара. Просто ми срце хоће да пукне кад видим пред собом цело племе Булатовића како хита несрећним људима у помоћ. Јер овде су све сами Булатовићи. Цело село Мртво Дубоко су куће Булатовића.
У осамнаест и тридесет Булатовићи се веру литицама Бабиног зуба. Радојица се огласио испод самог врха.
– Људи, ово су само комади авиона.
Сви су устукнули. Гробна тишина трајала је неколико минута. Онда су наставили трагање. Узалуд, нигде никог живог. Под месечином светлуцају само делићи авиона. На врху, нешто гори. Сви јуре у том правцу. Опет се јавља Радојица:
– Стојте, људи, то догорева пластика. Овде не треба тражити преживеле. Нема их…
– Нека им је вечна слава! – заповеднички ће Маријан Булатовић.
– Слава им – одговарају Булатовићи углас, онако расути по оштрим стенама Бабиног зуба.
– А сада – опет ће Маријан – нека остану Радојица, Драгољуб, Војислав и Росанда. Ми ћемо остати да чувамо мртве, као што налаже обичај. Остали – у катуне па кад сване, сви овамо да помогнемо властима.
Драшко Бубрешко
(објављено 25.9.1973)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању