Тај Стјепан Ткалчевић – чудо једно – уопште није најхрабрији дечак у школи. Он само случајно станује ту у близини па је навикао. Зато послужитељка Марица, чим, чистећи учионице после наставе, наиђе на змију, одмах трчи у двориште и зове га из свег гласа. А Стјепан прекида учење или игру, прескочу плот и – ко зна који пут – лови непријатног „госта“.
Како тај петнаестогодишњи делија плаве кудраве косе, пркосна погледа, хвата змију? Само уђе у школу, немарно одмери гмизавца од главе до репа – колико да одреди где је средина. – Одмах га гази ногом па руком за врат – цап! И готово. Ништа лакше. У почетку кад се школа овамо преселила и змије тек почеле да опседају ђачке клупе и торбице, хватати их било је право задовољство. Најпре, могао си са живом змијом у рукама тако да преплашиш девојчице из разреда, да су оне све вриштећи трчале двориштем као без главе. Милина једна. Али данас, годину дана после усељења школе у „змијско царство“, осим нарушеног спокојства, све изгледа нормално. Сад то хватање змија Стјепану дође више као друштвена обавеза. А шта ће друго? Та школа је и његхова школа. Ту он похађа осми разред.
Сад, да се разумемо, нису то неке много отровне змије. Али су ипак змије. Живе. Праве правцате. Тако, до пола метра дугачке некад и дуже. Шарене и палацају језиком. Кад уједу, каже Стјепан, није страшно. Само ти нарасте крофна као јаје па сврби и пече неколико дана. После прође. Е, тих змија има овде толико да је велика срећа у несрећи то што Стјепан није једини који се усуђује да их треби. Да му другови не помажу спао би с ногу и опет ништа не би урадио. Овако, борба је донекле изједначена.
Ова школа у којој смо гледали како ђаци голим рукама избацују из учионице змију да би час могао нормално да се настави, не налази се негде на крају света. Није ни у врлети херцеговачкој. То је основна школа „Раде Кончар“ у селу Биљу у равној Барањи десет километара северно од Осијека путем ка Белом Манастиру. Са три хиљаде становника сјатило се Биље између главног друма и старог корита Драве. У центру, на раскрсници, кафаница „Икра“ са „немаленим“ рибама на фасади. Преко пута месна канцеларија, биоскоп и бакалница. Између канцеларије и кафанице протутњи покоји ауто и поносито прошета јато гусака. Једно, да кажете, баш пролазно место. Да принц Еуген Савојски није својевремено, у спомен на своје победе над Турцима овде подигао дворац, путник се ни у пролазу на Биље не би осврнуо. Мештани су послератни колонисти и данас углавном раде као радници у оближњем комбинату прехрамбених производа „Беље“. Има и нешто узгајивача сунцокрета и шећерне репе. Али оно по чему ће се ови људи дуго памтити јесте њихова јака жеља да им место добије основну школу. Жеља толико силна да је остварена чак уз ту невероватну цену – да учионицама гмижу – змије!
Никола Ђорђевић
(објављено 9.10.1973)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању