Треба гледати у звезде
ВРЕМЕПЛОВ „ИЛУСТРОВАНЕ“

Тетово, априла

Чича Расим је широм отворио своје радознале очи кад нас је угледао. Као да је хтео једним погледом да нас осмотри: какви смо људи. Он је знао ко смо и одакле смо, рекли су му кад су га позвали да сиђе с планине.

Затим нам је пружио своју тврду, кошчату шаку као лопата широку, са храпавим дланом и стиснуо нам руку, чини нам се што је јаче могао, тако да нам што се година тиче, одмах стави до знања ко је и шта је. И, богме, то је и постигао: чичина је шака била као неки мали кран, једва смо ишчупали руку док се он задовољно смејао.

Он, истина, још нема сто година, али има деведесет и девет и по. Почетком идуће године имаће и свих – сто. Онда ће бити стар један век. Једно цело столеће, што се каже…

А још је поштоноша! Да жив човек не поверује! Јер, разносити пошту, то значи јурцати по васцели дан.

Ради тога смо и свратили у Тетово. Само ради њега. Хтели смо да видимо поштоношу стогодишњака. И да, можда, откријемо неку тајну дугог живљења. А он, кад је то чуо, прво није поверовао. Па кад је схватио, да смо збиља само ради њега допутовали, кад је чича стао да се смеје, нико да га заустави. А што се тиче разговора, рекао је:

– ’Ајд сад шта ћемо, кад сте већ ту! – и опет се закикотао. Да он, Расим Зендели, човек, тако рећи сељак и без игде ичега, да одједном постане тако важан…

Чича Расим је носио осмех у очима. Он је сав кошчат, средњег је раста и кочоперног држања. И, уопште, сав је весељак. Као да се свему подсмевао: свету око себе, животу, себи. Као да се свему ругао: радостима и недаћама, подједнако. Нема тога због чега би се требало кидати. Човек може да је жалостан, да је чак љут, да тугује, али не да се кида. И не да је он такав био, намерно. Та подругљивост у њему није била филозофска, она није негована, нити је дошла као последица стогодишњег искуства, живљења које га је, хвала богу, имало кад да бацака тамо и овамо по свету. Не, она је била у њему самом, урођена. Она му се на лицу читала, у очима, осмеху.

У трагању за тајном дугог живљења, забележили смо тај податак, и те како важан, ту црту његове личности, подругљивост, то да ништа не прима сувише срцу.

Чича Расим је скратио разговор. Морао је да се врати кући. То је било поново осам километара пешачења узбрдо, уз обронке Шаре, до његовог села које се зове Селце. Два-три пута недељно он преваљује ту раздаљину тамо и овамо, кад носи пошту. По киши, снегу, летњој припеци, свеједно.

Пошли смо да га један део пута испратимо.

 

Данило Ружић

Објављено 30.04.1974.

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању