Vremeplov „Ilustrovane“: golubice potkresanih krila

Đeneral Janković, oktobra

Na ivici obronka, kraj puta što vodi prema Skoplju, prekriven sivim slojem cementne prašine što uvek lebdi nad Đeneral-Jankovićem, samuje ubogi kućerak. To je potleušica Hilmi Sume poslednja u tom kraju. Druge kuće su davno iselje-ne i porušene, sada na tom mestu niču nova industrijska postrojenja. Samo još Hilmina zgradica kao da prkosi moćnim mašinama, os-tavljena tu nad ambisom. Ona krije nevolju kakve su retke.- Odjednom – priča Hilmi – u sedmoj godini naglo je posustala. Bili smo tog dana zajedno na potoku sa ovcama. Povela se korak-dva i pala. Više nije mogla na noge. Pla-kala je moja golubica i danima suze lila. Pokušavali smo ja i žena da je uspravimo. Badava, rušila se kao pokošena. Vodili smo je hodžama i vračarama. Pa smo posle sišli u Đe-neral-Janković i u ambulanti sazna-li istinu. Rekli su nam da je Zebuša obolela od distrofije mišića. I da joj leka nema.Kao da je orkan protutnjao iznad njihovih glava, tako su ošamućeni i nesrećni roditelji primili tu vest o svojoj golubici. Stajali su nemi i bespomoćni neko vreme pred vra-tima ambulante. Onda su sa malom u naručju krenuli gore u planinu. Stavili su Zebušu na prostirku na podu, a nesrećna majka je neutešno i gorko zaplakala.Dvadeset godina je od tada prošlo, Zebuša se više nikada nije pomeri-la. Ostala je potpuno nepokretna sve do današnjeg dana.

Nastavak pročitajte u broju 3187.