Времеплов „Илустроване”
Ана Радаковић (објављено 4.08.1970)
Београд. Среда, девет сати увече.
У патролним милицијским колима зачуо се глас из звучника:
– У Улици др Суботића пред Интерном Б клиником пронађено новорођенче… Пријем.
– Разумео. Идемо тамо! – одговорио је милиционер Живорад Тошић.
– Опет једна! – уздахнуо је његов колега Тадија Лазић окрећући плави „фијат”. – Мени пето од јуна!
– Мени треће! – рекао је Тошић. –Такав је наш Савски венац. Железничка станица главног града, аутобуска станица, болнице.
– Није, ваљда, опет у канти за смеће! – прогунђао је возач.
Њих двојица су недавно пронашла новорођенче у канти за смеће у кругу универзитетских клиника. Била је то девојчица тамне пути, с очима као два комада антрацита. Друго дете, дечак стар свега неколико сати, допутовао је у Београд возом из Лапова. Мајка се породила негде уз пругу, кријући се. Сама је пресекла пупчану врпцу. Спаковала је нежељеног сина у кутију за ципеле. Унела га у воз, оставила на полици за пртљаг и нестала. Путници су у Београду изашли, а кутија за ципеле остала је на полици. Кад су два милиционера донела нахоче у Центар за заштиту одојчади и деце у Звечанску улицу, оно је било полумртво од глади, са загнојеним пупком. Лекари су му једва спасили живот. Треће дете је нађено у парку код аутобуске станице. Била је то лепа девојчица, чиста, у новим пеленама, са вуненом бенкицом, капицом и рукавицама. Али била је гладна. Очајнички је сисала рукавицу.
Од тридесет шесторо одбачене деце прошле године само у општини Савски венац било је пронађено двадесет четворо.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању