Oд своје прве године сам без родитеља, мајка се преудавала, отац се женио… Живим са баком, саме смо, обрађујемо имање и чувамо стоку, а летину делимо с мајком и очухом. Мој живот је тужан и хладан, а у сеоској библиотеци одавно нема књиге коју нисам про-читала… Данас вам пишем и лепо ми је. Први пут, уопште, некоме пишем. Вама зато, јер немам коме другом. Пада ситна киша, овце сам сатерала у забран, а ја се усамила на једном балвану… Моје друге ће вечерас на игранку. Можда би и мени тамо било забавно, али како ћу у овим својим закрпљеним хаљинама, у јединим „фармеркама” које се суше крај огњишта. Извините, ваљда ме нећете погрешно схватити? Мени би неке добре жене поклониле прикладнију одећу, али мој понос то никада не би поднео… чак ме и млади избегавају, а кад ме сретну, добацују свашта. Ја сам храбра и одлучна, али стид ме је да момцима објашњавам како ми још срце није заиграло ни за једним мушкарцем… Шта се то све кога тиче! Па, момцима човек још и да опро-сти, али старијима. Неки добри људи сажаљевају моје сиромаштво, ноге промрзле за овцама, а ја тада по-чињем да бесним кроз плач…”Тако је стајало у писму. Аутомобилом, од Бора хомољским падинама до засеока села Кривељ. Један сеоски дечак нам саопштава да у кући Радмилине баке нема нико-га. Оне ту, углавном, и не живе. Оне су вазда горе, на висоравни, у својој појати, на ливадама и њивама…
Наставак прочитајте у броју 3183.