Vremeplov:čudna devojka u planini

Od svoje prve godine sam bez roditelja, majka se preudavala, otac se ženio… Živim sa bakom, same smo, obrađujemo imanje i čuvamo stoku, a letinu delimo s majkom i očuhom. Moj život je tužan i hladan, a u seoskoj biblioteci odavno nema knjige koju nisam pro-čitala… Danas vam pišem i lepo mi je. Prvi put, uopšte, nekome pišem. Vama zato, jer nemam kome drugom. Pada sitna kiša, ovce sam saterala u zabran, a ja se usamila na jednom balvanu… Moje druge će večeras na igranku. Možda bi i meni tamo bilo zabavno, ali kako ću u ovim svojim zakrpljenim haljinama, u jedinim „farmerkama” koje se suše kraj ognjišta. Izvinite, valjda me nećete pogrešno shvatiti? Meni bi neke dobre žene poklonile prikladniju odeću, ali moj ponos to nikada ne bi podneo… čak me i mladi izbegavaju, a kad me sretnu, dobacuju svašta. Ja sam hrabra i odlučna, ali stid me je da momcima objašnjavam kako mi još srce nije zaigralo ni za jednim muškarcem… Šta se to sve koga tiče! Pa, momcima čovek još i da opro-sti, ali starijima. Neki dobri ljudi sažaljevaju moje siromaštvo, noge promrzle za ovcama, a ja tada po-činjem da besnim kroz plač…”Tako je stajalo u pismu. Automobilom, od Bora homoljskim padinama do zaseoka sela Krivelj. Jedan seoski dečak nam saopštava da u kući Radmiline bake nema niko-ga. One tu, uglavnom, i ne žive. One su vazda gore, na visoravni, u svojoj pojati, na livadama i njivama…

Nastavak pročitajte u broju 3183.