Реч је о вишем интересу и ту нема збора, јер село лежи на 600 милиона тона угља, а та количина је довољна да се у наредне три деценије обезбеди стабилно снабдевање Србије струјом. Па, ипак, не могу а да не прораде емоције намернику када види празне и порушене домове и огромне машине које гутају село.
Да ли је та слика била појачана суморним даном, или је заиста све постало суморно, ко ће га знати. Тек, на коју год страну да се погледа, слика иста. Село се топи. Вреоци полако нестају са географске карте. Заправо, не! Нестаће са земље, али ће га на карти имати сигурно још дуго. А са земље ће да га уклоне тешке машине угљенокопа „Колубара”. Интерес је то државе, нема збора, али не може а да се не примети та тужна слика. Као кад умирућег напушта живот. Дамари ударају све слабије, пулс се тек осећа, очи губе сјај. Нестаје живот. Са овом причом смо се први пут срели 2011. године када су наши медији извештавали о незадовољству мештана овог села код Лазаревца, јер је власт донела одлуку да им сели гробље. Онда је половином фебруара објављено да почиње исељавање села Ништа није слагао. Тек којих стотинак метара од главне џаде чује се шуштање трака. И слика која, колико год све ово било оправдано, изазива тугу. Напуштене куће, полусрушене или срушене, све около зарасло у шибље и коров, а неколико кућа као да виси изнад копа. – Ово ми је седма селидба, уморио сам се од свега–прозбори домаћин из једне од кућа у којима још живина трчкара двориштем. По нагласку се да је у току план како да се пресели Црква-брвнара, јер као што видите ми припремамо терен да и овде почне да се скида јаловина. О судбини оне друге цркве не знам ништа. Земљаним блатњавим путем који је можда некада био асфалтни, па су га разровали тешки камиони, после две стотине метара стиже се до Цркве.
Наставак прочитајте у броју 3125.