Тупанац је врх на Старој планини. Постоји Мали. И Велики. Прво иде Мали, логично, па Велики (на 1.673 метра надморске висине). Стаза за ове врхове креће из Росомача, малог, ушушканог села подно Старе планине. До Росомача има стотинак километара од Ниша. Од Пирота тридесетак. И онда полако кроз село. Па поред цркве Свете Параскеве скренете лево, па кад наиђете на старог „фићу“ прођете поред њега (пошто сте га пре тога фотографисали) и онда само узбрдо. Најпре преко покошене ливаде, па преко непокошене, што знаначи да се крећете кроз високу, мало полеглу траву, па кроз трње, све до једног крста. Крст неки називају крајпуташ, неки кажу да је ту био запис, али за планинаре то је само оријентир после којег стаза креће мало удесно да би се изашло на пут који води ка Тупанцу. На левој страни остаје да вас посматра Росомачки врх, који полако, како се крећете према Тупанцу остаје иза вас, а у повратку подсећа да сте на правом путу и да сте близу села одакле сте и пошли.
На стази не постоје маркације. То значи да Тупанац спада у оне врхове које „освајају“ прави планинари, они који истински воле природу а нису ту само да би се фотографисали, они који имају свој, сопствени осећај за оријентиринг. На стази можете срести и понеког ловца. Ми смо срели једног. Он нам потврђује да је то добра стаза и да до Тупанца треба да идемо још око сат и по. И, каже нам, да се не плашимо што се чује топ у даљини. Тако један пастир успева да плаши дивље звери како би сачувао крдо говеда које је ту, на висоравни Сатре планине, од раног пролећа до касне јесени. Не плашимо се топова, не плашимо се крда говеда кроз које пролазимо, ни крда дивљих коња на које, такође, наилазимо. Ми само пратимо сопствени осећај и идемо најпре до Малог Тупанца. Уживамо у погледу на Мучибабу на једној страни, па на Вртибога, Белан, Бабин зуб на другој, и наравно, на Копрен, који се некако најбоље види са ове позиције. Заправо, тек са врха Велики Тупанац уживамо у погледу на Копрен наспрам кога онако у даљини, на бугарској страни, шпицаст и лако препознатљив стоји Ком. Са Великог Тупанца на све стране пуца поглед на врхове Старе планине, што оне који припадају Србији, што оне који се налазе на страни суседне нам државе Бугарске. На самом врху не постоји обележје, па граничник, заправо, представља знак да сте на Великом Тупанцу. „Зашто Тупанац?“, питамо се. Вероватно зато што врх није оштар, него онако затупљен, па отуда Тупанац. Претпостављамо.
Пише: Весна Тодоров
Фото: Милка Јевтић Рајковић и В. Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању