Дан топао, спаран. На капији вршачког гробља много света. Тик уз капију је црква, у току је опело, закрчен пролаз. Не може се ни до табле на којој је Град исписао имена својих знаних суграђана који овде почивају. Међу њима је и Бора Костић, српски шахиста и један од наших првих (неко каже први) велемајстора. Светско име игре на 64 поља.
Када се човек што за покој душе нуди ракију свакоме ко се капали приближи мало склонио, а за њим и део ожалошћених, потрага за гробом велемајстора је могла да почне. И није требало дуго. Дама у црном, која је сређивала гроб у близу улаза, показа руком: “Ено тамо, иза оног зимзеленог дрвета”, рече па настави да реже суве гране што су се над гробом надвиле.
Поред зида који вапи за уређењем, бели се мермерни стуб. Пажњу, заправо, прво привуче шаховска табла. Мермерна. Постављена мало испред споменика са леве стране и некако укосо. Према распореду фигура види се да је партија у току.
Слова избледела. Испод крста при врху пише да је то гробница Боре Костића “шаховског првака и вишеструког првака Југославије”. Испод тога исписано ко све од Костића још овде почива, а ту су и две фотографије у керамичким медаљонима.
У Вршцу се родио 24. фебруара 1887. О његовом животном путу, титулама, успесима, има података. Доста тога је знано. Зато ево само један детаљ из нечијег истраживачког текста: “новембра 1923 г. креће на пут око света, који траје чак до маја 1926 г. Добија ангажман од шаховских савеза Јужне и Централне Африке, Индије, Холандских колонија Јаве и Суматре, Филипинских острва, Аустралије, Нове Зеландије, Кине и Јапана. Свуда држи предавања, симултанке, продукције напамет и игра мечеве и турнире са тамошњим првацима. Преко Совјетске Русије враћа се кући”.
Кући је и умро. Марта 1963. у Београду завршава свој овоземаљски пут. Вршчани га памте и негују сећање на њега. Бронзани Бора, са шаховском таблом у крилу, гледа пролазнике са зелене површине једног од паркова у граду.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању