СТРАНЦИ КОЈИ НАС ВОЛЕ
Вудро Вилсон се дивио Србима

Дипломирао је на Универзитету Принстон, 1879. године. Након тога је струдирао право на Универзитету у Вирџинији, и у Атланти се кратко бавио адвокатуром. Звање доктора политичких наука стекао је 1886, на новооснованом Универзитету „Џонс Хопкинс“. Био је двадесает осми председник САД, од 4. марта 1913. до 3. марта 1921. године, дакле, током целог Првог светског рата. Добитник је Нобелове награде за мир.

– У време Великог рата, Србија и САД готово да се уопште нису признавале, а затим 1917. и 1918, када Америка улази у рат, Србија просто прима једну велику помоћ од Американаца, пре свега финансијску. То је оно о чему се мало зна – да је преживљавање српских заробљеника и интернираца у доброј мери зависило од финансијске помоћи САД. С друге стране, имамо политичку помоћ када је Вудро Вилсон коначно средином 1918. преломио да Аустроугарска треба да престане да постоји и да подржи стварање Краљевине СХС – каже Данило Шаренац са Института за савремену историју.

Своје пријатељство према Србима овај амерички председник исказао је на два начина. Прво, био је близак пријатељ Михајла Идворског Пупина, професора на Универзитету Колумбија (Њујорк), великог америчког научника српског порекла. Друго, отворено је исказао дивљење српском народу тиме што је 28. јула 1918. наредио да се српска застава истакне на Белој кући, поред америчке. Тај дан је у Америци прослављен као Дан Србије. Захтев за обележавањем поменутог датума стигао је од Љубомира Михаиловића, тадашњег амбасадора Србије у Америци.

Порука коју је Вудро Вилсон на тој централној свечаности упутио Србима и која је тог дана прочитана у црквама широм САД и објављена у већини дневних новина, гласила је:

Народу Сједињених Америчких Држава

У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље, десет пута веће по боју становника и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније.

Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумољива. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.

 

Пише Марко Лопушина

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању