Никад више певач
ВУК РОСАНДИЋ

Иако је многима и даље прва асоцијација на Вука Росандића, музичка група „Руж”, он данас с приличном индигнацијом гледа на тај период свог живота. И даље је често иза микрофона, али, како каже, нема намеру да се враћа у музичке воде. Уређује један подкаст, а често га бирају и да буде конферансије разних манифестација. Тако је већ осам година препознатљиво лице и модератор гастрономско-туристичког каравана „Изађи ми на теглу”, манифестације која траје већ дванаест година. Караван обилази многе градове по Србији и бира локалне победнике у спремању ајвара, као традиционалног кулинарског бренда ових простора. Централна манифестација одржава се сваке године у Београду и окупља победнике локалних такмичења.

Како је некад Росандић са својим бендом био визуално интересантан млађим припадницама лепшег пола, тако је данас као водитељ не мање занимљив и мало времешнијим кулинаркама, јер смо се уверили у његову непосредност и стрпљивост да такмичаркама отклони све дилеме око пропозиција надметања „Изађи ми на теглу”.

Уочи централног, београдског избора за најбољи ајвар, са Росандићем смо попричали на једном „претквалификационом избору “Нај тегле” у унутрашњости наше земље. Али, упркос томе што се овај некадашњи певач у неку руку нерадо осврће на свој минули рад у музици, наш разговор је ипак почео у том правцу.

Ваше име и данас многи везују за бенд “Руж”. Делује ли вам данас то као врло далека прошлост?

– Да, делује ми као ултра далека прошлост.

Требало се тих осамдесетих носити с епитетом лепотана јер ви и ваш колега из бенда Тома сте били баш идоли тинејџерки. Како сте то издржали?

– Мислим да је Тома у суштини то боље издржао него ја. Мене је то временом почело прилично да иритира. Не у почетку, нећу да грешим душу. У почетку је  било интересантно, а после је све више почело да ми иде на живце, док ми у једном тренутку то није постало – искрено речено – потпуно бесмислено.

Можда вам се и током каријере у једном тренутку учинило бесмисленим бављење музиком, јер сте, као што је познато, отишли у Америку, а „Руж” је, у постави без вас снимио један албум са запаженим хитом „Има нешто у твојимј очима”?

– Оно што ми се чинило више бесмисленим од тог неког обичног – да га тако назовемо – „ореола лепотана код тинејџерки” који је био наметнут мом куму Томи и мени, био ми је још бесмисленији сам контекст популарности и чињеница да човек може да буде толико популаран и да га толико славе и уздижу у висине само због тога што је отпевао неку интересантну песму.

Онда су и ваши музички квалитети били у другом плану с обзиром да је публика у први план стављала естетске?

– Не само музички квалитети. Пошто је Тома, за разлику од мене био музичар, а ја никад нисам био музичар. Ја ни дан данас не знам ниједну ноту. Козићи, Марко и Милош, који су били с нама у групи су знали, касније и Деки (Дејан Грујић, прим. аут.) из бенда са Чутуром, а свирао је и са „Пилотима” и Ранђа, који и дан данас свира са „Неверним бебама” – сви су музичари, али ја нисам био музичар. И онда су ти људи који су нас волели имали неко мишљење да смо ми нека врста супериорних бића, а у ствари смо били потпуно нешто десето. Бар тако сам ја перципирао себе у односу на оно што су они замишљали. Другим речима ја сам у једном тренутку могао да будем комотно неки психопата који убија ситне животиње ноћу кад изађе, а они то у животу не би могли да открију, само зато што сам имао тај „слатки“ осмех. И онда кад се ја тако насмејем, онда они мени пишу писма: „Јао, Вуче, ти си најбољи на свету”. Притом је то таква илузија да је то невероватно.

Пише Немања Савић

Фотографије Н.С. и архива

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању