Назвали су то „велико спремање културне баштине”. А заправо реч је о допису који је шестог новембра Маја Гојковић, министарка културе и информисања, упутила републичким установама. Тамо је писало да министарка моли институције културе, чији је оснивач Република Србија, да доставе информацију о ревизији фондова, која у многима од њих, из објективних и мање објективних разлога, није урађена у веома дугом периоду. Ревизијом би се, каже министарка Гојковић, утврдило тачно стање у музејским, библиотечким, архивским и осталим фондовима који чувају нашу културну баштину.
Тада је министарка најавила и да ће до краја године да буде завршен Нацрт закона о музејској делатности, те да ће ово да буде први пут да се област музејске делатности дефинише специјализованим законом. Јер, подсећања ради, музејска делатност до сада се уређивала Законом о културним добрима из 1994. године, што је, према изјавама музеалаца, имало доста мањкавости и отежавало рад ових установа.
– Циљ будућег закона је системско унапређење ове области кроз јачање музејских установа и приближавање европској пракси увођењем савремених музеолошких стандарда – саопштили су чланови Радне групе. – Њиме ће бити прописани и услови за оснивање, чување, проучавање, заштиту и представљање баштине. Успостављањем квалитетне и стабилне музејске мреже Србије, повезивањем институција и подстицањем едукације музејских стручњака, биће створени услови за унапређење читаве музејске струке у Србији.
Закон је услов
Све што су аутори мислили да треба да се регулише у овој области, сместили су на педесетак густо куцаних страна. У делу где се образлажу разлози за доношење закона пише: „Република Србија има Закон о културним добрима који је усвојен 1994. године и осим терминолошке застарелости, у међувремену, до данас, су се променила два устава, и читав друштвено- политички систем, па је било потребно ускладити се са правним системом. Поред тога, Закон из 1994.године је, по свом карактеру, и општи пропис јер уређује општа, заједничка питања заштите културних добара (архивистику, музеологију, стару и ретку књигу, непокретна културна добра и кинотеку). Имајући у виду потребу системског уређења сваке појединачне области заштите културних добара сходно својим специфичностима, доношење Закона о музејској делатности јесте услов системског приступа и уређења области заштите покретних културних добара – музејске грађе, на свеобухватан и сврсисходан начин.
– Ето, то су разлози због којих се предлаже доношење прописа којим би се уредио систем заштите музејске грађе, као врсте покретних културних добара и музејске документације – саопштавају чланови Радне групе. – Али, регулишу се и: услови и начин обављања музејске делатности и њена структура, коришћење музејске грађе, организација, надлежност, делатност музеја у Републици Србији и друга питања од значаја за обављање музејске делатности. На тај начин би се створио оквир да Република Србија свеобухватно уреди музејску делатност и заштиту музејске грађе као покретних културних добара. Уколико имамо у виду значај музејске грађе, не само за историју, науку и културу већ и за задовољавање потреба грађана, неопходно је хитно уређивање ове материје ради системског уређења и очувања музејске грађе.
Простор је највећи проблем
Проблема је на претек, то зна свако ко је иоле упознат са начином рада музеја. Локалне самоуправе најчешће немају довољно средстава у буџету да испрате сва потраживања музеја. Чланови Радне групе то овако објашњавају:
–Највећи број установа заштите културних добара, због проблема у вези са недовољним финансирањем од локалних самоуправа, није у могућности да на одговарајући начин обавља своју редовну делатност, а при том је и број запослених у њима, упркос повећању обима послова услед доношења бројних нових закона из различитих повезаних области константно смањиван, па су поједине установе доведене на ивицу издрживости. Недостатак простора за смештај културних добара је међу водећим проблемима који директно утиче на њихово пропадање. Осим тога, садашњи законски оквир је делимично застарео и не уређује бројна питања која су од значаја за рад установа и примену добре праксе из света на коју треба да се угледамо.
– Стварање законског оквира који ће обезбедити потпуну заштиту и очување музејске грађе као покретних културних добара на јединствен начин, без обзира на облик у којем настаје и где се налази, један је од основних циљева који ће се постићи доношењем овог закона – образлажу чланови Радне групе. –Уређивање ове материје законом утицаће и на развој свести о важности очувања музејске грађе као покретних културних добара и наше баштине за будуће генерације, односно свести да се најважнији предмети материјалног и елементи нематеријалног културног наслеђа морају заштитити од уништења, јер они представљају својеврсно материјално сведочанство о постојању, организацији и функционисању друштва и државе;
Други циљ овог закона је заокруживање правне регулативе која се односи на покретна културна добра –музејску грађу, изворно насталу у материјалном или нематеријалном виду, и то на начин који ће гарантовати њено „преживљавање“ кроз време, односно очување података које она садржи. Ту је, свакако, и побољшање услова за рад музеја како би могли да се пуним капацитетом посвете заштити покретних културних добара – музејске грађе, за које су надлежни.
Казнена политика
У Нацрту пише и да мора да буду јасно дефинисане обавезе музеја и оснивача музеја, затим мора да се јасно регулишу централне и матичне функције музеја, као и уређење територијалне надлежности у оквиру мреже музеја. И још неколико ставки, а свакако је важно пооштравање казнене политике које ће допринети заштити и очувању покретних културних добара – музејске грађе.
Проблеми са којима се суочавају људи из музеја је на претек, па је зато доношење закона најбољи начин да се проблеми реше.
– Доношење закона је неопходно и једино могуће решење за свеобухватно регулисање музејске делатности, као и постављање система, организације и функционисања делатности, ако имамо у виду да се не могу на други начин решити актуелни проблеми са којима се свакодневно суочавају установе у обављању музејске делатности – напомињу чланови Радне групе. – Такође, унапређење оквира деловања музеја, приближавање доказаној пракси увођењем стандарда и јасних услова који се односе на оснивање, чување, проучавање, документовање, заштиту и презентовање музејске грађе, недвосмислено успоставља темељ системског уређења музејске делатности у оквиру уређења заштите културног наслеђа Србије.
Како ће ствари да се одвијају, видеће се већ ових дана, јер када је о култури реч, не иде, показало се ко зна колико пута, глатко. Како ће све да изгледа, знаће се после јавне расправе која је почела, а планиране су три. Прва је одржана 19. јануара, у Галерији Матице српске, у Новом Саду, друга – 25. јануара, у Нишу, а трећа ће се одржати у Дому Народне скупштине, 29. јануара.
Пише О. РАДУЛОВИЋ