Мало позориште „Душко Радовић“ је 73. рођендан прославило крајем октобра, поред осталог, и премијером представе „Бамби“. Причу о ланету чију су мајку убили ловци мало ко је читао као оригинални роман аустријског писца Феликса Залтена „Бамби, живот у шуми“, објављен 1923. године. Већина нас прво помисли на класични „Дизнијев“ дугометражни цртани филм „Бамби“ снимљен две деценије касније, током Другог светског рата.
Екипа представе „Бамби“, вођена редитељком Бојаном Лазић, која је и драматуршки уобликовала причу у сарадњи са познатим писцем Угљешом Шајтинцем, враћа се коренима, у великој мери. Зато нам ауторски тим уочи премијере и саопштава да је представа намењена деци школског узраста (од шесте, седме године), оној која већ имају неку представу шта значи смрт драге особе.
И сам писац Феликс Залтен је дело објавио после Првог светског рата имајући на уму одраслу читалачку публику. Пошто је и сам био ловац, он је том свом хобију приступао као уметности, што би из данашње перспективе наишло на мало разумевања међу заштитницима животиња и природе. Међутим, у оно време то је био политички став – чувајте шуму и шумска створења, не убијајте мајке са младима, не чините животињски и биљни геноцид! Тако су роман видели и фашисти који су завладали Немачком тридесетих година прошлог века па су књигу забранили сматрајући да на посредан начин говори о положају Јевреја широм Европе.
У складу са другачијом уметничком политиком позоришта коју је наговестио нови управник Александар Николић („нећемо правити слаткасте производе којима се потцењује интелигенција деце“), као и са разговорима аутора са дечјим психолозима, добили смо и новог „Бамбија“.
– Роман „Бамби“ је велико дело које обухвата много тема, али ми нисмо ни желели ни могли да их све обухватимо представом – објашњава редитељка Бојана Лазић. – После много размишљања и анкета међу децом, схватили смо да сви, углавном, знају да је реч о ланету које остаје без мајке. Не знам за много дечјих представа на тему смрти, и то смрти мајке. Одлучили смо да се бавимо тим осећањем. И ми који више немамо маму, и они који ће једног дана изгубити своју, имамо једну утеху, а то је мајчина љубав која остаје да живи са нама. Ми смо покушали да отелотворимо ту мајчину љубав која је остала уз Бамбија. Надам се да смо успели, јер наша прича има срећан крај.
Необично сценографско решење Зоране Петров омогућује деци да ту љубав не само осете већ и да је виде, пошто она и светли. Баш тако – колико је тема романа и представе смрт, толико се она удаљава од трагедије и приближава љубави. Управник Николић истиче да „ова представа има нешто јако терапеутско у себи, она децу не штити од живота, али их припрема за њега“.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању