ПИСАЦ ХАРУКИ МУРАКАМИ
За порез ме не питајте!

Пре више од четрдесет година јапански писац Харуки Мураками (71) држао је мали џез клуб у Токију. Назвао га је „Мачак Петар“, по имену свог љубимца кога је тада имао.Током дана у клубу се служила кафа, а увече би постајао прави бар. Мураками је свако вече тамо проводио и лично затварао врата клуба, стижући кући у освит зоре. То је била његова дневна рутина читаву деценију, од краја шездесетих до краја седамдесетих година прошлог века. Никада му није пало на памет да би могао да се бави нечим другим, посебно не да пише романе. А онда је учинио управо то.

Једном приликом, када је 1978. на стадиону гледао бејзбол утакмицу, пало му је на памет да би требало да пише. Како му је то дошло, ни сам не зна. „Имао сам утисак да ми је то пало са неба и да сам га нежно ухватио рукама“. Таленат? Или само идеја? Шта је, заправо, пало са неба?

– Волим бејзбол и често сам ишао на утакмице мог омиљеног тима „Јакулт Сволоуз“. У тренутку када је први бацач, амерички играч Дејв Хилтон, погодио двојку, осетио сам то о чему сам говорио. Не знам, можда сам пре тога попио сувише пива, али ми је тада изгледало као откровење. До тада ништа у животу нисам написао, имао сам превише посла око прављења сендвича и коктела у џез-клубу. Добре сендвиче сам правио. Ипак, после те утакмице отишао сам у продавницу, купио папир и остали прибор и почео да пишем. Постао сам писац.

Када је решио да буде књижевник, Мураками је затворио бар и са супругом Јоко се из центра Токија преселио у готово сеоску идилу предграђа Нарашино. Тамо је променио своју дневну рутину:

“Чим сам почео чешће да седим за столом и пишем, добио сам вишак килограма. До тада сам и превише пушио, шездесет цигарета дневно. Прсти су ми били жути, а цело тело заударало на дувански дим. Схватио сам да то није добро за мене. Уколико желим да имам дугу књижевну каријеру, морам да будем и у доброј физичкој форми. Живот је лабораторија у којој можете све да пробате, али прошло је време уметника који су водили нездраве животе, попут Бодлера. Данашњи свет је компликован, мораш да будеш снажан да би преживео и прошао кроз хаос који живот ствара“.

Нисам знао да пишем

Тако је Харуки почео да устаје у четири ујутру и одмах почињао да пише наредних пет, шест сати. Никада није имао креативну блокаду. „Чим седнем за сто, природно ми је да знам о чему ћу писати. Уколико нисам сигуран, онда уопште не почињем да пишем. Зато ме часописи који траже моје приче не разумеју када им кажем да се не уклапам у њихове рокове и захтеве. Пишем када ми се пише, шта ми се пише и онако како волим да пишем“.

Оних дана када му се није писало, опет би он и жена устајали рано: “Када сам почео свој живот писца, Јоко и ја смо се договорили да идемо на спавање чим падне мрак, а то је обично око девет увече, осим уколико телевизијски пренос бејзбол утакмице још не траје, и да се будимо када се сунце појави ујутру, а то је обично око пет“.

– Када сам почињао, нисам имао учитеља ни ментора, нисам имао колеге, ниједног пријатеља из света литературе. Многе ствари научио сам из књига. Био сам једино дете мојих родитеља и највише сам се у детињству дружио са књигама, музиком и мачкама. Свирао сам на клавиру, али нисам био талентован. Волео сам да читам. У тинејџерским данима гутао сам Толстоја и Достојевског и од њих сам научио да је књига боља уколико има више страна. У почетку заиста нисам знао да пишем, то сам радио на чудан начин, али људима се то допадало – каже Мураками. – Сада ми моја прва књига „Чуј како ветар пева“ ништа не значи, мислим да је објављена превише рано.

Ту и следећу књигу је лако написао, биле су то неке врсте новела, али није био задовољан њима.

– Можда су такве испале зато што сам у то време још водио џез-клуб и писао и била је то немогућа ситуација. Када у два иза поноћи оду гости, ја останем и пишем за кухињским столом и ујутру кренем кући. После тога сам постао амбициознији, продао сам клуб и написао први прави роман „Потера за дивљом овцом“ 1982. Писао сам га неколико година и његово објављивање сматрам почетком моје праве књижевне каријере.

У танушној, једноставној и шармантној књизи „О чему говорим док говорим о трчању“, која је делом дневник, а делом аутобиографија, Харуки открива како је, непосредно пошто је постао писац, одједном добио идеју и да треба да трчи. Колико га је својевремено запањила жеља да буде писац, толико је сада био шокиран новом идејом! Како се трчања сетио човек који је у то време пушио шездесет цигарета дневно? Притом, он никада није био спортиста било које врсте.

Али, јесте био усамљеник што је одлична основа за бављење усамљеничким спортом – трчањем. „Данас сам тек донекле друштвена особа, волим да се осамим на тихом месту и будем окружен  грамофонским плочама и, евентуално, мачкама. И да имам кабловску телевизију како бих гледао бејзбол утакмице. То је све што желим“.

Први маратон

На свој први маратон кренуо је сам, а друштво му је правио једино пријатељ, фотограф. Место дешавања, где друго него Грчка. Од Атине до Маратона, пољане прослављене пре две и по хиљаде година, по којој је ова спортска дисциплина и добила име. Мураками се обилно знојио, али зној је тако брзо испаравао са његовог тела да су на мајици истог тренутка остајали трагови соли. „Када сам лизнуо своје усне, имале су укус паштете од сардела“, сећа се писац свог првог маратона. Од тада, Харуки сваке године истрчи бар по један маратон.

Књига „О чему говорим када говорим о трчању“ посвећена је трчању и писању и фасцинантан је портрет Муракамијевог талента помоћу кога речима ствара магију на папиру. Још од почетка деведесетих и романа „Играј, играј, играј“ и књиге прича „И слон ишчезну“ Мураками важи за једног од најоригиналнијих светских писаца, за спонтаног приповедача, за „Кафку нашег доба“. Са друге стране, он тврди да у његовом писању нема никакве чаролије: “Морао сам да длетом разбијам стену и у њој правим дубоку рупу како бих пронашао извор своје креативности. Писање је за мене, у суштини, физички посао“.

Док се лета 2005. припремао за Њујоршки маратон, Мураками је одлучио да води дневник о тим припремама и свом животу у сенци тог великог догађаја. И после маратона је наставио да бележи своје мисли на тему писања и трчања, пуних годину дана. Резултат тих белешки је и ова необична, искрена, филозофска, духовита, отрежњујућа књига о приватном животу славног писца који ретко даје интервјуе. Самим тим је вредност књиге још већа. Из пишчеве исповести сазнајемо и тривијалности попут оних да воли фрижидере, слонове, бунаре – који су неизоставна сценографија многих његових прича, или пећине (кад год путује по свету и угледа пећину, мора у њу да уђе), али и да не воли висину.

Мураками је озбиљно почео да трчи 1982. када је имао тридесет и три године. Од тада сваког дана претрчи десетак километара, шест дана у недељи. Једном приликом (1996) стигао је до циља и на ултра маратону дугачком сто километара! Последњих година све више је посвећен тријатлону и обарању сопствених рекорда. Каже да нема намеру да одустане ни од трчања, ни од писања, јер би за њега то било исто што и одустајање од живота. Нада се да ће на његовом надгробном споменику писати: “Харуки Мураками, 1949 – 20**, Писац и тркач, Никада није ходао“.

Као што је наслов књиге позајмио од драме Рејмонда Карвера „О чему говоримо када говоримо о љубави“, тако је и размишљање о трчању позајмио од свог славног колеге Албера Камија који је једном рекао да све што је научио о моралу и одговорности, научио је из фудбала. „Највећи део онога што знам о писању научио сам тако што сам трчао сваког дана“, пише Мураками и додаје да писање, баш као и трчање, захтева (овим редом, по важности) таленат, фокусираност и упорност. Нешто о писању је, каже, научио и из музике, а то су три важна елемента сваког рукописа: ритам, хармонија и импровизација.

„Писање је нездрав посао зато што аутора доводи у близак контакт, лицем у лице, са свим отровима сакривеним испод фасаде хуманизма и човечности, а без тих отрова није могућа стварна креативност“. И додаје: “Многи писци о једноставним стварима пишу на компликован начин, а ја желим да о озбиљним, компликованим и тешким стварима пишем на једноставан начин, стилом који је лако читљив. После толико деценија писања изградио сам технику којом то радим. Мислим да писац који је превише интелигентан не може да пише фикцију, али и ако је глуп, не може да је пише. Зато треба наћи баланс између тих крајности, а то је тешко“.

Зашто лигње носе чарапе

Потпуно се посветио тим отровима и да није трчања и физичке кондиције коју је стекао, ко зна да ли би стигао да ужива у својој слави која траје још од романа „Норвешка шума“ (1987). У кратком року, упркос сумњама критичара и колега који нису веровали у „сувише западни стил и теме којима се бави“, књига је у тој земљи продата у фантастичних три милиона примерака. У то време у Јапану је још био аутсајдер, сматрали су га књижевним панкером, „уљезом међу водећим писцима“.

Осећао се, каже, „као Алиса у Земљи чуда и зато сам побегао, најпре у Грчку и Италију на неколико година, а потом у Америку“. После земљотреса који је погодио његов родни град Кјото и после терористичког напада једне секте гасом сарином у токијском метроу, Харуки је решио да се деведесетих врати кући и види шта може да уради за свој народ:
– Не за државу, не за нацију, већ за људе – нагласио је писац.

Која је разлика између државе и људи?

– Људи купују моје књиге, државе их не купују – одговорио је на питање новинара!

Таква сензација није могла да остане непримећена и код нас: „Норвешка шума“ је био први хит тек основане београдске издавачке куће „Геопоетика“ која је до данас објавила петнаест Муракамијевих романа и збирки прича међу којима су и „Кад падне ноћ“, „Мушкарци без жене“, „Кафка на обали мора“, „Убиство Комтура“, „Јужно од границе, западно од сунца“, „1Q84“ или најновији „Прво лице једнине“ који је у књижарама од пре неколико седмица.

Његови обожаваоци, који понекад пређу пола света да би присуствовали књижевној вечери на којој је он звезда, умеју да буду веома озбиљни у својој љубави према Муракамију. Након што је објавио роман „Кафка на обали мора“ отворио је прозор на Интернету кроз који су обожаваоци могли да му шаљу питања у вези са књигом или да изнесу своје теорије о прочитаном. Стигло је око тридесет хиљада писама.

„Све сам их прочитао, очи су ме болеле од толиког буљења у екран, а на неких три хиљаде сам одговорио. Коначно сам сазнао ко су моји читаоци и шта мисле о мом раду. Нека питања су била баш глупа. Један младић је желео да зна да ли су десет пипака лигње њене ноге или руке! Одговорио сам му: ставиш десет чарапа и десет рукавица поред кревета на коме лигња спава и када се пробуди и видиш шта је обукла, добићеш одговор. Немам појма да ли лигње спавају у кревету, али у већини питања сам, ипак, уживао“.

Коцкање са животом

Од књиге „О чему говорим кад говорим о трчању“ не треба читалац да очекује велике интриге и откривање некаквих тајни (осим да аутор има проблем са спорим пулсом, а његова супруга неутољиву страст за слаткишима). То су размишљања обичног човека и изузетног писца који је својевремено разочарао своје родитеље, универзитетског професора и домаћицу, када је одлучио да се не бави „правим послом“, већ да отвори џез-клуб. Позајмио је новац и почео да живи сау,одитеље када је одлучио да се не бави „ентитет и да га сматрају јапанским писцем.нији у с супругом Јоком са којом се венчао још за време студија. Отварање клуба је било коцкање?

„Не, мој брак је био коцкање. Имао сам 21. годину и ништа нисам знао о свету. Био сам глуп. Потпуно невин. То је било коцкање, са сопственим животом. Ипак, преживео сам“.

– Родитељи су очекивали да наставим школовање и запослим се у „Мицубишију“ или некој таквој корпорацији – каже писац који у својим књигама често има ликове са несрећним детињством. – Нисам имао добре оцене у школи, нисам волео да учим још годинама, хтео сам да се осамосталим. Тешко је детету када види да је разочарало родитеље. Они су били добри људи, али, ипак… то ме је погодило. Желео сам да будем добар син, али нисам могао. Ја немам децу и понекад се питам каква би она била? Не могу да замислим. Нисам био баш срећан као дете и нисам сигуран да бих био срећан и као отац.

То је исповест и посвећеног тркача који открива да обожава кратку поподневну дремку и да су му омиљене патике за трчање марке „Мизуно“. „Што сам старији, то се више трудим да будем џентлмен“, рекао је Харуки у разговору за један амерички лист. „То прво значи да не причам о томе колики порез плаћам, друго да не пишем о бившим девојкама или женама и треће да не размишљам о Нобеловој награди. Зато ме немојте ни питати о те три ствари“. О порезу додаје: “Немам појма колико зарађујем. Имам рачуновођу и моја жена се о томе стара. Ништа ми не говоре, моје је само да радим“!

У жену очигледно има неограничено поверење?

„У браку смо педест година или тако нешто, она је и даље мој пријатељ. Разговарамо, она ми много помаже, даје ми савете око мојих рукописа и јако их ценим. Понекад се свађамо. Некад њени ставови умеју да буду груби и оштри. Када се догоди и да мој уредник почне да се тако понаша, онда полудим. Ипак, уредника могу да оставим, жену не могу!“

Повратак коренима

Вечити кандидат из ужег избора за Нобелову награду, и преводилац на јапански језик америчких аутора као што су Труман Капоте, Скот Фицџералд или Рејмонд Карвер, радије прича о музици коју воли да слуша док пише или трчи („музика је врста хране за мене, даје ми енергију да пишем, зато често и пишем о музици“). Мачке су неизоставни део његових прича или интервјуа. Тренутно нема ниједну, али свако јутро када крене на трчање пред кућом затекне неколико мачака: “Оне су моји пријатељи. Увек се зауставим и поздравим их, а оне ми приђу и поздраве мене тако што ми се уврћу око ногу. Добро се познајемо“.

Последњих година Мураками понекад на радио-станицама постаје домаћин емисија у којима пушта музику коју воли, од Били Холидеј до састава „Марун Фајв“. То је радио и прошлог маја на предлог градоначелника Токија како би промовисао акцију остајања код куће у време короне.

Истовремено, Мураками је овог пролећа постао и модни дизајнер линије мајица под називом „Јуникло“. На њима су мотови ствари које Харуки воли – мачке, птице, грамофонске плоче, људи који седе у бару… Писац каже да је дизајнирао оно у чему се и он сам најбоље осећа: “Што једноставнија одећа, то боље. Фармерке и мајица, можда и џемпер. Не идем на посао и могу да носим шта хоћу, али увек испадне да носим исте ствари, не знам зашто“!

Некада повучена и затворена особа, све више постаје јавна личност. Фришки радио-водитељ и „модна икона“ донирао је неколико хиљада својих плоча универзитету Васеда који сада у свом окриљу прави засебну Библиотеку Харуки Мураками.

– Мој положај се мењао с годинама. Некада сам био задовољан гледајући своја посла, али с годинама постајем донекле друштвенији у смислу да осећам и неку одговорност према друштву. Део мене сада жели да има идентитет и да га сматрају јапанским писцем.

 

Приредио Срђан Јокановић