Филм „Оаза“ имао је светску премијеру прошле године на фестивалу у Венецији на који његови аутори нису отишли, јер је Италија била потпуно забранила улаз грађанима Србије на своју територију. Упркос томе, „Оаза“ је тамо освојила једну награду, касније у Загребу и победила и добила одличне критике на тридесетак фестивала на којима је приказана. Идеју да напише причу о љубавном троуглу између две девојке и једног младића из Дома за младе са посебним потребама у Сремчици, Иван Икић је добио пре више од петнаест година. Тада је обишао поменуту установу ради једне студентске вежбе.
Идеја није губила на снази са протеком времена, а поред Икића подржавали су је и брусили Марија и Милан Стојановић, сестра и брат који већ више од деценије воде сопствену продуцентску кућу „Сенсе“. Сви заједно су тријумфовали на Фесту где нас је Милан подсетио да се он са Иваном познаје од студентских дана, да су заједно, као боси по трњу, прошли школу живота током снимањем филма „Варвари“ (још једна награда, на фестивалу Карлови Вари у Чешкој) и да ће наставити да праве добре филмове. То је био довољан разлог да им честитамо на оптимизму, посетимо их у просторијама њихове фирме смештене у центру Београда и чујемо из прве руке причу о путу ка врху ово троје људи посвећених филму. Иван Икић (38), Милан Стојановић (37) и његова три године млађа сестра Марија имали су прилично другачије животне прилике пре него што их је судбина спојила.
Улазак у свет филма
„У мојој широј породици не постоји особа која има везе са филмом, ја сам аутохтони примерак“, каже Иван на почетку, па додаје:
– Као дете сам био фасциниран филмом. Са очевом ВХС камером сам стално нешто снимао и малтретирао другу децу да глуме у мојим снимцима. Визуелизација ми је увек била важна, речи које сам читао одмах су се у мој глави претварале у слике. Имао сам више идеја шта бих могао да студирам, па сам и уписао студије економије, одслушао један семестар, баталио то и окренуо се режији. За пријемни сам спремио један чудан, готово хорор, филм са доста психоанализе, који се срећом много допао Горану Марковићу који је био у комисији.
Атмосферу на факултету тог времена описује као „депримирајућу“ због лоших услова рада и застареле технике: „Као да је све служило да студентима покаже како су погрешили у избору професије“. Зато те студентске филмове и не рачуна као почетак каријере већ документарац „Тарот“ који је снимио годинама касније. „То је био први филм за који сам био плаћен и који сам снимио како сам желео и умео, био је сто одсто мој“, објашњава редитељ.
Са друге стране, Милан и Марија Стојановић су деца из филмске породице. Њихов отац је познати продуцент из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века Александар Стојановић, познатији као „Аца Нос“. Са групом редитеља попут Горана Марковића, Срђана Карановића и Рајка Грлића основао је прву приватну продуцентску кућу у комунистичкој Југославији. У оквиру ње су настали многи легендарни филмови тог доба.
– Наш отац је умро 1990. када смо били мали, ја сам имао седам, а Марија четири и по године – сећа се Милан. – Ипак смо одрасли уз његове радове и митологију филмова тог времена. Ја сам желео да будем архитекта, али сам се поколебао када сам стицајем околности, после средње школе, тог лета завршио на снимању филма „Мали свет“ Милоша Радовића, као асистент продукције. Звали су ме да нешто радим и зарадим за летовање.У ствари, био сам потрчко који премешта столове и столице. После недељу дана заљубио сам се у стварање филмова, набавио литературу за пријемни на Академији и уписао исте године кад и Икић.
Милану је тешко да одреди филм којим је почео каријеру јер сва остварења на којима је нешто радио доживљава као своја.
– Чак и тај „Мали свет“ где сам на шпици потписан као обезбеђење.
Између обезбеђења на „Малом свету“ до продуцента на „Варварима“ радио је све што може на филму да се ради – био је шеф транспорта, помоћник организатора, вођа снимања, асистент режије, директор филма, извршни продуцент, да би на крају отворио своју продуцентску кућу. У то време је његова сестра Марија већ престала да буде опчињена глумом за коју је мислила да ће бити њено занимање. Чим је Милан завршио студије и Марија је завршила своје лутање по питању школе и кренула његовим стопама – академија, продукција. Први подухват, додуше као директор филма на остварењу Ивана Мариновића „Игла испод прага“, био је успешан. Одличан филм и лепо искуство.
Почетак сарадње
Иван и Милан су исте године (2002) уписали Академију. Седели су један поред другог а професор Александар Мандић их је већ другог часа избацио из учионице. Сматрао је да један спава, а други превише прича док он држи предавање о свом куму Данилу Кишу. И тако, у ходнику су два „изгредника“ пружила руку један другом и упознали се. Одмах су се договорили да заједно ураде прву студентску вежбу, двоминутни филм „Сусрет“. Тако је почела сарадња која ће прерасти у пријатељство. Уследио је и заједнички студентски филм „Зидови“ у коме им је играо Власта Велисављевић.
Већина тих радова није сачувана. „Архивистика се у нашем народу није најбоље примила“, каже Иван и додаје: “ Није ни важно, временом сам схватио да је режија у највећој мери ствар искуства, тако да не жалим за тим студентским вежбама“.
Још тада су се Иван, Марија и Милан сложили да је снимање кратких филмова за њих „мучење“, да у њима „нема сатисфакције с обзиром на уложени труд“ и да, што каже Иван „у тој форми не умем да изразим свој начин размишљања“.
Тако су дошли и до дугометражног филма „Варвари“ који је означио почетак заједничке сарадње ово троје младих људи.
Најтежи тренутак
Нису ни сањали какво ће тек „мучење“ да уследи. Милан сматра да је та 2012. била „чудно време за снимање филмова“:
– Све троје смо били почетници на дугометражном филму, радили смо са натуршчицима, малолетним деликвентима из Младеновца, па чак и старијим криминалцима који су глумили у филму. Све је било отргнуто из живота и самим тим сложено. Онда смо имали незгодну финансијску ситуацију. Новац је распоређивало Министарство културе. Другу рату смо чекали више од пола године. Гледао сам у новинама где тог дана гостује министар културе па ишао тамо да га вучем за рукав. Имали смо несрећу и са општином Младеновац која нам није исплатила ни десет посто обећаних средстава. И моје неискуство поврх свега довело је до тога да се жестоко улупамо, прекинемо снимање и наставимо га шест месеци касније, уз огромне дугове. Ушли смо у то снимање са много љубави и ентузијазма, али недовољно искуства и опреза.
Режисер наводи и чудне игре Министарства културе „које као да је саботирало све оне дебитанте који су добили новац на конкурсу, као да нису желели да снимимо дилмове“.
Милан је продао свој мотор да би исплатио статисте и морао да се исели из стана који је изнајмљивао, зато што је остао шворц. Вратио се код мајке.
– Имали смо блокаде рачуна, али захваљујући доброј вољи екипе и цркавице коју смо добили на конкурсу у Црној Гори успели смо да поново покренемо снимање. Јунаци филма су се у међувремену распршили, неки заглавили у затвору, неки били у бекству, неке смо ми вадили из затвора, некима смо одлагали одлазак у затвор како би завршили своје улоге – каже Милан. – Изгубио сам био вољу за животом. То је био први филм продуцентске куће коју сам тек основао и одједном се све распада, а на крају сам још и седамдесет хиљада евра у губитку.
Марија је све доживела „као шамар реалности живота“, а Милан је ипак добио речи утехе од већ искусног колеге, продуцента Мише Могоровића, који му је рекао да се такве грешке свима дешавају, а да се губици увек покривају од новца који се добије за следећи филм. „Храбро, паметно и поштено према свима“, то је девиза које се Стојановићи и данас држе у раду.
Упркос главобољи, ова тројка је почела да разговара о следећем заједничком филму „Оаза“, која је у то време имала радни назив „Корисници“. Развој и припреме су дуго трајали због осетљивости теме. Од првог разговора са управницима Дома до дозволе за посету прошло је годину и по дана. Са толико награда и признања које је филм добио, Марија Стојановић као највећи значај „Оазе“ издваја „то што су ти млади људи показали способност да раде извандредне ствари“:
– Гледаоце је погодио тај судар два света, оног у коме ми живимо комотно и оног њиховог, пуног условности. Оно што је ово троје корисника Дома у главним улогама успело да уради је свима највећи утисак. Сва та деца и млади имају права да од државе добију више простора за све своје таленте и могућност да се изразе, да буду укључени у друштво. Ово троје су се истакли у ономе што смо ми имали да понудимо. Да је неко дошао са идејом да се поправљају аутомобили издвојио би се неко други. Оно што смо показали је да сви они умеју да прихвате шансу која им се пружи.
На премијери је било седамнаест корисника и петнаест васпитача тог Дома. Сви су поносни. Маријана Новаков има 28 година, а Валентино Зенуни и Тијана Марковић две мање.
– Трагедија је што многи штићеници у Дому остају заувек. Излазе ретко, уз пропуснице и дозволе. Неки могу неки не могу, зависнно од нивоа функционалности, али немају довољно подршке од државе која не спроводи оно што је у закону написано – каже Марија. – Чак је пре три године укинуто и самостално становање таквих особа, уз помоћ државе. Већина корисника је враћена у Дом, а станови у којима су живели држава је узела. У тим домовима има по четрдесет корисника на спрату, а само два васпитача. Како они могу да провере да ли је све у реду са сваким од њих? Када да са њима раде на вештинама попут читања и писања, или неких заната?
Редитељ сматра да је страшно што нико нема идеју шта са тим људима након што напуне године са којима би требало да им престане право да буду у Дому: “Ти домови нису замишљени да штићеници остану у њима до краја живота! Све што је у нашем друштву имало социјалну и хуману димензију урушило се а оно што је остало опстаје на мишићима.“
Наши саговорници се надају да ће успех филма подсаћи Министарство за рад и социјална питања да пронађе неко решење за ове добре људе, кориснике Дома, пуне оптимизма упркос свему. Док „Оаза“ путује светом и приказује се у домаћим биоскопима, Марија и Милан Стојановић за наредну годину припремају два филма која су у завршним фазама израде: „Како сам научила да летим“ Раше Андрића и „Први мај“ Младена Ђорђевића.
Иван Икић има много идеја шта би волео следеће да ради, „али није лако после оваквог филма одмах прећи на неку другу тему“.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ