Некако се наместило да је у новијој српској историји март био месец лоших дешавања: демонстрација, убистава, ратова. Март је добио име по римском божанству рата – Марсу који се сматра нарочито повољним за војна дејства, али је ипак за све крива „Баба Марта“!
Срби овај месец замишљају као ћудљиву бабу која је непредвидива и лако мења мишљење. Отуда, у марту може да напада велики снег, али и да изненада отопли и огреје као да је лето. Отуда изрека „ Боље да те змија печи, него да те мартовско сунце огреје“.
„Баба Марта“ је српско веровање, персонификација читавог месеца, али се осим код Срба, среће код готово свих словенских народа. Како је добила име по богу рата, веровање је да је окрутна на њега. Заправо, њу је наљутио римски краљ Нума Помпилије који је решио да марту одузме прво место у календару додавши испред јануар и фебруар. „Прва дама календара“то није могла да поднесе, па је од тада ћудљива и хировита.
„Баба Марта“ је најзаступљенија у легендама и причама у јужној Србији и у Бугарској. Корени мита о њој залазе дубоко у историју када је март био период за одлазак мушкараца у војне походе, па су њихове несрећне жене и девојке правиле мале вунене фигуре као амајлије против злих духова и да умилостиве ћудљиву бабу.
У сеоским срединама „мартеницама“ се украшавају стабла воћака како би година била што плоднија, а носе се и као привезак луткице исплетене од црвеног и белог конца које доносе здравље, срећу и дуг живот. Увек се праве од белог и црвеног вуненог конца јер бела боја чини живот дужим, док црвена штити од болести. „Мартеницама“ се ките и кућни љубимци, улазна врата, виногради… Према старом народном веровању, период од 1. марта до Младенаца, односно 22. марта, зове се „зајмљени дани“ током којих се, пре него што ће наступити пролеће, време може мењати и бити са много кише и снега, али и сунчаних периода.
Једна од многих прича каже да је једна баба пркосећи зими кренула крајем фебруара са козама у чобанско насеље на планини надајући се лепшем времену, иако су јој људи бранили и говорили да је још рано за испашу. Баба Марта јој је послала хладни северац и снег не би ли је одвратила од одласка у планину, али пошто јој се баба наруга рекавши: „Ти баба, ја баба, не можеш ми ништа, не бојим те се“, Март се наљутио, „позајмио“ од фебруара два дана и продужио своје трајање. Несрећна баба се заједно са јарићима смрзла услед јаке мећаве и мраза. Снег у марту више личи на ситна зрнца леда него на снег, па се у народу каже да то падају „бабини јарчићи“.
Таман смо се порадовали пролећу, почели да пакујемо зимску гардеробу, стиже нам неприкосновена царица пролећа да пошаље још мало снега на већ расцветале воћке, да заблати неопрану зимску прљавштину снегом кад му време није, и изнервира народ. Како нас временске прилике са температурним осцилацијама шокирају из дана у дан и из године у годину, чини се да се мит о „Баба Марти“ одавно преселио у нашу реалност или је можда само још више нервирамо, па је решила да нам „запржи чорбу“?
Пише Весна Миладиновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању