На том каменом крсту никаквог обележја нема. Самује у порти Цркве Свете Марије Магдалене у подавалском селу Бели Поток. Чим се прође кроз капију од кованог гвожђа и уђе у порту, са десне стране, мало испред звоника, на коцкастом постаменту постављен је симбол хришћанства. А привлачи пажњу. Једноставно, види се да је ту са неком намером, да није обично обележје цркве.
Дан је био хладан као и ветар који је са авалских страна силазио у село.
– Извините госпођо, да ли знате зашто је овај крст овде? – било је питање упућено средовечној мештанки која је дошла да упали свећу и помоли се.
Није знала. Погледала је у крст као да га први пут види и наставила ка вратима светиње. Ни она као ни младић у тридесетим који је дошао неколико минута касније. Само је слегао раменима, завртео главом и ушао у цркву.
– Сигуран сам да је мало Белопоточана који би знали да ти одговоре на питање – каже Бобан, мештанин, држећи цегер и чекајући неког испред маркета у центру села. – Зна прота, али је данас неким послом одсутан. Занимљива је то прича.
И јесте. Тај крст је део првог споменика који је подигнут незнаном јунаку на Авали. Када се данас спомене Споменик незнаном јунаку свакако се помисли на овај постојећи. Али, српски народ је том незнаном јунаку из Првог светског рата, пре овог Мештровићевог, већ био подигао споменик. Наиме, знано је да је приликом повлачења српске војске са утврђених положаја на Авали један војник погинуо на врху планине. Када су непријатељске снаге заузеле Авалу, Немци су посмртне остатке покопали и на немачком на крстачи написали: „непознати српски војник“.
Рат је престао, а гробова бројних јунака било је, на жалост, свуда по Србији. Време је чинило своје, па је у једном тренутку, неколико година по завршетку рата, зуб времена почео да нагриза обележје на Авали. Био је то последњи тренутак да се нешто предузме и сачува сећање на непознатог јунака.
Народна скупштина Србије је, на иницијативу једне групе, прихватила предлог и идеју да се на месту страдалог војника на Авали подигне скромно обележје као подсећање на све безимене јунаке страдале широм земље, али и у иностранству где год се налазила српска војска и лечени рањеници. И пре него што се прионуло на реализацију, гроб је ископан, а комисија је утврдила да јесте реч о српском војнику.
Каса државе, исцрпљене у два балканска и Првом светском рату, била је празна, па предлог да се из њеног буџета подигне обележје морао је да чека. Али нису хтели да чекају мештани подавалских села. Сакупили су средства и саградили скромни камени споменик који је освештан првог јуна 1922. године. На врху споменика постављен је камени крст. Е, тај крст данас стоји у порти храма у Белом Потоку.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању