Већ смо установили да је политика одавно ушла у све области човековог делања, па тако и у науку о језику односно лингвистику. Рекао би човек, у духу једног нашег претходног текста, да у овој земљи нема идиота…
Необично је важно доказати да сам ја творац неке речи, и да си је ти узео од мене. Као да си тако узео и сам појам на који се реч односи! А путеви језички су чудни, видели смо. Понеки термин побегне у комшилук – оде сто(л) Мађарима, рецимо – па се после неког времена врати, измењен, и прави се да је странац, астал у овом случају. Ствар се додатно усложњава тиме што постоје језици – посредници, који изворну реч често измене, можда само мало али довољно да замуте поглед на њено порекло. Рецимо, турски је и данас препун персијских речи, упркос Ататурковим напорима да их се ослободи. А ипак, ако научите турски неће вас разумети у Ирану, не надајте се. Уосталом, ни Немац неће у речи шпорет препознати свој sparherd,зар не? А тек ми, са својим падежима: – Џоне! Џоне! – узалуд дозивате пријатеља Енглеза, неће се одазвати, није он никакав Џоне…
Вероватно сте чули да је српски језик обогатио светску језичку баштину једино речју вампир, која је из нашег продрла у све језике света. Зар стварно ико верује у то? Зар ико мисли да Турци, дошавши у српске земље, за тих неколико стотина година нису видели ниједан предмет, ниједну травку ни живуљку, ниједну појаву којој нису знали имена? Наравно да је тако нешто немогуће, и Турци данас углавном знају да је барем стотинак речи које свакодневно користе српског порекла. Баш као што знају да, према неким изворима, готово девет милиона (!) Турака чини потомство дечака из доба девширме, злогласног данка у крви.
Овај аутор нема претензија да доноси било какве коначне судове. Ако се забавите и помало замислите, ако увидите неку своју лошу навику у говору или писању – мало ли је?
У разговору са странцима, на питање шта им се код нас највише допада редовно чујете да су то жене и храна. Јако занимљиво, јер нас истовремено убеђују да јела за које смо били сигурни да су изворно наша, заправо припадају нечијој туђој кухињи. Слична ствар је и са посуђем у ком се та храна припрема.
Пођимо од највећег суда, а то је казан. Реч је највероватније татарска, главни град Татарстана је Казан (русификовано, Казань). Словенска реч је котао (у руском котел), у значењу велики лонац. Друго значење ове речи је клисура, усек у планинама налик на лонац (високих зидова). Нисмо били тамо, али верујемо да су Татари своју престоницу назвали вођени рељефом, а не стомаком.
Затим је ту шерпа. “Ниска, округла и широка метална посуда за кување“. Долази нам од немачке речи scherbe. А-ха, значи шербет или шербе се спрема у шерпи? Може, али не мора. Када запечени шећер прелијете водом и кувате док не проври, добићете напитак сличан чају или медовини. Популаран је у арапском свету, и то арапско شربة (sharba, пити) дало је персијско شربت (sharbat) односно турско şerbet. Спрема се у лончићу, чешће у џезви. А ви истражите сами како су и када Арапи и Немци разменили рецепте.
Лончић који смо споменули или мали лонац води порекло од латинског olla, истог значења. Претпоставља се да нам је дошао Савом из Словеније, јер се у словеначком језику каже лонец. Даничић наводи да је лонац често био од бакра, те смо тако усвојили још једну турску реч, бакрач (на турском, бакар је бакИр). Прасловенска реч за сличан суд је gъrnъ – грнац, грњ – земљана посуда, те отуд реч грнчарија. Џезва је наш облик турске речи cezve, баш као што је кафа дошла од kahve, из арапског језика преко турског. Иначе, постојбина ове биљке је Кафа, област у Етиопији, а произвођач број један у свету – Бразил. Какав пут!
тигањ – плитка посуда са дршком, за печење и пржење – дошла нам је из турског језика, али јој је порекло нејасно. Презирући турцизме, наши западни сусједи готово искључиво рабе ријеч тава. Разочарат ћемо их: у питању је (опет) турски облик персијске речи tābe.
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању