Жан Дижарден, француски глумац, ексклузивно за “Илустровану Политику”

Познати француски глумац и добитник „оскара“ свечано је затворио фестивал у локарну делом „осећам се добро“. т у игра главну улогу, а филм оПисује као „драмедију“: гледаоци се смеју док га гледају, али не без горких суза. он је за наш лист Причао шта се у његовом животу дешавало Протеклих година, откада је Постао светски славан и нама Последњи Пут дао интервју 

Забаван је и опуштен, не прете рано са онима које не по знаје (са новинарима је чак и стидљив. када поред себе нема „помоћ пријатеља“), али када су ту његов старији брат Марк или реди тељ Беноа Делепен, онда смеху никада краја. „Као у време када сам био дете и када је требало насмејати друштво, увек су звали мене“, каже ми Жан. Његов брат Марк му је сада и агент, брине о Жановој каријери и био је увек поред њега у Локарну. „Тако је лакше, разумемо се, унапред зна све што же лим, шта ме брине или радује, чак се и о мојој фризури стара“, смеје се глумац. Не знам да ли му је веровати! Толико воли да се шали да нисам сигуран када прича озбиљно, а када је „само“ весео. Некада смо у Кану разговарали на енглеском, а сада је више волео да има помоћ преводиоца. Било је оно време када је његов филм „Умет ник“ имао светску премијеру на том фестивалу. До тада је Дижарден био познат углавном у Француској, по својим филмским пародијама Џемса Бонда, телевизијским шоупрограми ма и хумористичким серијама. Потом је постао светска звезда, добитник „Оскара“ и снимио је низ добрих филмова, у Француској и у Америци. Завршио је и други брак (из првог има већ двојицу одраслих синова), да би се пре неколико година заљубио у клизачицу на леду Натали Пешала, са којом је добио ћерку Жану. У Локарну је био звезда филма „Осећам се добро“ који је приказан на свечаном затварању фестивала. Режирали су га Беноа Делепин и Густав Керверн (често раде заједно), а инспирисан је истинитим ликови ма и догађајима у комуни Емо, на ободима Париза, где долазе људи без новца и игде икога. Нико их не пита ко су и шта су – добијају смештај и храну, чак и џепарац, сви подједнако, али морају да раде на рециклажи и помажу комуни онако како најбоље умеју. Сви скупљају старе ствари и отпатке разних врста, перу их, обрађују, крпе и поправљају, а онда продају на распродајама. Тако се издржавају. Прави комунизам – који успева. Редитељи су изменили имена стварних ликова и створили нове јунаке: управницу те комуне Моник (игра је Јоланда Моро) и њеног брата Жака кога није видела годинама. Жак никада није знао да ради било шта и имао је само једну идеју – да се обогати. Моник и Жак представљају две супротстављене визије света, а Жан Дижарден са лакоћом засмејава гледаоце, чак и када ствари на платну нису сасвим смешне. Баш као што је то некада урадио и у „Уметнику“.

Нешто се, ваљда, променило од последњег нашег сусрета, посебно од када сте постали озбиљни добитник „Оскара“?

Не верујем, то су фантазије других људи. Па у Француској ми не нуде сце нарије јер мисле да живим у Холивуду, иако никада нисам напустио Фран- цуску! „Оскар“ никада није била моја идеја успеха, само случајност, срећна, додуше. Ја сам остао исти какав сам био и пре тог филма и „Оскара“.

Наставак можете прочитати у броју 3110.