Алексaндрa Вуксановић је мастер ликовни уметник и педагог, која својим стваралаштвом, посвећеношћу и друштвеним ангажманом оставља снажан траг како на српској, тако и на међународној уметничкој сцени. Живи и ствара у родном Рипњу код Београда, где је основала ликовну радионицу. Посвећена је едукацији младих кроз области ликовне уметности, калиграфије и припрема за средње уметничке школе. У фокусу њеног рада је и ликовно-терапеутски рад са особама са церебралном парализом, где уметност постаје средство повезивања, изражавања и исцељења. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а са статусом самосталног уметника, добитница је бројних награда, и учесник је бројних домаћих и међународних ликовних колонија и симпозијума широм света.
У прошлом броју пренела нам је своје утиске из Обале Слоноваче, где је учествовала на ликовном бијеналу, а сада нам прича о Мароку, где је боравила који је посетила у мају.
Какве утиске носите из Марока ?
– Иако краћа него боравак у Обали Слоноваче, посета Мароку била је изузетно садржајна и утицала је на моје визуелне и колористичке изборе. Колегиницу од које сам добила позив за ликовну радионицу и боравак у Мароку, упознала сам баш на бијеналу у Обали Слоноваче. Сама радионица протекла је веома успешно. Осим самог креативног рада, била је то идеална прилика за размену искустава, културе, нова сазнања, као и подстрек будућих генерација за даље међународне сарадње. Кроз неформалне разговрре, заједнички рад и упознавање са локалном традицијом изградили смо нове мостове пријатељства и сарадње. Овај сусрет је показао колико је уметност снажан алат у повезивању људи различитих порекла, али и сличних стремљења и вредности, не само за мене као уметника, већ и за децу која су учествовала на самој радионици.
Какав је живот у тој западноафричкој земљи?
– У Рабату, главном граду, посетила сам Марину Сали (Marina Sale), величанствену тврђаву Касба Удаја (Kasbah des Oudayas), Маузолеј Мухамеда V (Mohammed V), као и тврђаву Челах (Chellah) – остаци древне римске и исламске цивилизације, окружени природом и мистиком. Маракеш је за мене био као живописна слика. Ботаничке баште у центру града Можарелова башта (Jardin Majorelle), Тајна башта (Le Jardin Secret) представљају праву фузију уређене ботанике и архитектонског стила. Сваки врт је прича за себе, препун боја и текстура које освајају чула. Нарочито историјски Вртови Ла Менере (Le Jardins de la Menera), настали још у 12. веку.
Текст: Срећко Стојковић
Фотографије Приватна архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању