Слободан Симић: „Наш народ се страшно огрешио наменивши магарцу да буде будала, и то тврдоглава будала. Коњ ће скочити у амбис ако му јахач и пријатељ то наложе, а магарац ће се укопати и спасити и себе, и човека. Уосталом, чак је и Исус у Јерусалим ушао јашући на магарцу… а не на коњу“
Тешко је поверовати да је прича о чувеном, Специјалном резервату природе Засавица, почела с – печењем? То би и дан-данас била тајна да не беше Слободана Симића, управника, идејног и сваког другог творца, оног чуда… Мада су заслуге, барем званично, приписане Покрету младих горана Сремске Митровице. Оно, држава је своје ингеренције управљања још онда поверила том племенитом покрету, али идеја је ипак Слободанова!
– Пре нешто мање од четврт века био сам на ручку код тадашње таште у селу Засавица – започео је изокола. – Прасетина беше као душа, признајем, али ми ђаво није дао мира већ почнем да зановетам и да се, као, распитујем да ли уз печење имају још неку знаменитост? „Немају“, одговорила је госпођа ташта, „ништа сем једне баре“. И,шта ћу,одем да видим бару. А,оно што сам затекао превазилазило је и најневероватније снове: био је то прави рај сирове, још нетакнуте природе којем је лепота била најмоћнија, највећа заштита. Дирнути у ту чистоту и лепоту било би равно бласфемији! Зато,ево и данас, сав наш труд своди се на то да резерват Засавицу сачувамо и „нашминкамо“ за све већи број посетилаца. Тек доцније сам дознао да је Засавица још 1977. године стављена под заштиту државе, као природно добро прве категорије, али да није, силно бих се изненадио и вероватно разочарао.
Ето како је почело наше гостовање у том кутку нетакнуте лепоте.
Наставак прочитајте у броју 3118.