Zašto Peter Handke voli Srbe: pevao je i plakao sa nama

Nobelova nagrada za književ-nost dodeljena u novembru prošle godine Peteru Hand-keu obradovala je posebno Srbe na Kosovu i Metohiji. Posle 2000. godine Handke je čak u pet navrata dolazio i ostajao više dana u Orahovcu i Velikoj Hoči, družio se sa Srbima koji opstaju na svojim ognjištima, delio sa njima svoje utiske i pisao o njima. Iako je voleo sa svima da popriča, neki od ovdašnjih Srba su mu postali pravi prijatelji, kao da su rod. Među njima je i Dobrila Vitoše-vić, profesor srpskog jezika i direktor Gimnazije u Orahovacu koja je najčešće i najduže razgovarala sa Handkeom dok je boravio ovde.– Petera Handkea je na mene uputio Kurt Kopruner, jedan nemački pisac i biznismen koji je već ranije dolazio ovde, kao i naš pesnik Ranko Đinović, sa idejom da govorim Handkeu o situa-ciji u Orahovcu i Velikoj Hoči. Handke je došao sa njima i još nekim intelek-tualcima iz Nemačke i prvi susret je bio ispred vrata moje kuće. Bila sam zatečena, oduševljena, ali i pomalo žalosna istovremeno, što toliki inte-lektualci dolaze da nas posete u vreme kada niko od naših nije mogao ni da priđe ovamo. Izuzetna zahvalnost, želja da u što kraćim rečenicama objasnim kako živimo, čak sam nas uporedila sa jevrejskim getom u Varšavi. Taj stravi-čan osećaj žica, neslobode, smrti, ne-izvesnosti, bio je toliko jak, ali je još uvek u nama bila snaga, svest da smo na svome i da možemo opstati. Peter Hand-ke je s pažnjom slušao sve ono o čemu smo govorili, o našem preživljavanju na kraju 20. i početku 21. veka – govori o prvom susretu sa Handkeom Dobrila Vitošević za „Ilustrovanu Politiku“.

Nastavak pročitajte u broju 3181.