Нобелова награда за књижев-ност додељена у новембру прошле године Петеру Ханд-кеу обрадовала је посебно Србе на Косову и Метохији. После 2000. године Хандке је чак у пет наврата долазио и остајао више дана у Ораховцу и Великој Хочи, дружио се са Србима који опстају на својим огњиштима, делио са њима своје утиске и писао о њима. Иако је волео са свима да поприча, неки од овдашњих Срба су му постали прави пријатељи, као да су род. Међу њима је и Добрила Витоше-вић, професор српског језика и директор Гимназије у Ораховацу која је најчешће и најдуже разговарала са Хандкеом док је боравио овде.– Петера Хандкеа је на мене упутио Курт Копрунер, један немачки писац и бизнисмен који је већ раније долазио овде, као и наш песник Ранко Ђиновић, са идејом да говорим Хандкеу о ситуа-цији у Ораховцу и Великој Хочи. Хандке је дошао са њима и још неким интелек-туалцима из Немачке и први сусрет је био испред врата моје куће. Била сам затечена, одушевљена, али и помало жалосна истовремено, што толики инте-лектуалци долазе да нас посете у време када нико од наших није могао ни да приђе овамо. Изузетна захвалност, жеља да у што краћим реченицама објасним како живимо, чак сам нас упоредила са јеврејским гетом у Варшави. Тај страви-чан осећај жица, неслободе, смрти, не-извесности, био је толико јак, али је још увек у нама била снага, свест да смо на своме и да можемо опстати. Петер Ханд-ке је с пажњом слушао све оно о чему смо говорили, о нашем преживљавању на крају 20. и почетку 21. века – говори о првом сусрету са Хандкеом Добрила Витошевић за „Илустровану Политику“.
Наставак прочитајте у броју 3181.