Зашто су Руси отишли с космета

После убиства Ђинђића, однос неолибералних лидера Србије према Москви и Русима на Космету је био такав да је Владимир Путин 5. маја 2003. године био принуђен да донесе одлуку о повлачењу руских јединица са Косова и Метохије.

Ових дана навршило се петнаест година од гашења руске војне базе у Србији формиране после спектакуларне акције 12. јуна 1999. године на аеродрому Слатина у Приштини. Реч је о бази руске војске напречац формираној уз сагласност и помоћ предпетооктобарске Србије. Руску базу у Приштини историја ће памтити као гигантски војни подухват Русије у интересу заштите Србије и међународног поретка. Ова војна акција је Русију довела до ивице једне од најопаснијих конфронтација са НАТО и Западом икада. До одлуке о гашењу базе дошло је два месеца после убиства премијера Зорана Ђинђића. Тих дана је Владу Србије у условима ванредног стања водио један од петооктобарских пучиста, Зоран Живковић, а председник тадашње државе била је Наташа Мићић. Однос ових неолибералних лидера Србије према Москви и Русима на Космету је био такав да је председник Русије Владимир Путин, био принуђен да донесе одлуку о по влачењу руских јединица са Косова и Метохије. Овај догађај је одредио даљу невеселу судбину Србије.

Ликвидације и геополиотика

При томе, судбине покојног српског премијера Зорана Ђинђића и руске базе на Космету делују као неодвојиве. Да је Зоран Ђинђић остао жив, судећи по његовим последњим интервјуима и политичким изјавама о повратку Србије својим државним интересима из којих је било јасно да је извршио драматичан суверенистички заокрет у односу на дотадашњу своју неолибералну позицију, Руси су у бази на аеродрому у Приштини могли да рачунају на логистичку подршку Србије и опстанак овог војног подухвата. Ликвидацијом Ђинђића, међутим ликвидиран је и нуклеус новог суверенизма Београда, чиме је ликвидирана и могућност логистичке подршке Србије Русима на Космету. Потпуно изоловани, без подршке Србије, Руси су морали да оду. Тим поводом је владика Славонскоакрачки Јован, иницијатор доделе одликовања Орден Светог Петра Цетињског, којим је Свети архијерејски Синод СПЦ одликовао руског официра Јунуса Бек Јевкурова (који је командовао овом операцијом), написао у тој својој иницијативи: „Тадашње руководство Србије и Црне Горе није настојало код председника Путина на даљем останку руских снага на Косову и Метохији. Оне су повучене 2003. године, што је имало тежак психолошки утицај на преостале Србе и катастрофалне геостратешке посљедице и за Србију, и за Русију и њено присуство на Балкану“. Био је то крај драме која је почела 1999. године одлуком тадашњег председника Србије, Слободана Милошевића. У данима између краја дивљачке агресије НАТО на Србију и СРЈ и уласка Кфора на Космет, он је позвао руске трупе да заузму аеродром у Приштини. Није јасно да ли се све одиграло са знањем Јељцина или је и он био затечен, али десило се да је 11. и 12. јуна 1999. године 200 руских падобранаца у 15 транспортера и 10 камиона усиљеним маршем кренуло из Угљевика у БиХ и заузело стратешки важан аеродром Слатина на периферији Приштине.

Наставак можете прочитати у броју 3094.