Човек у позним годинама, а када је далеко од свога завичаја, осети исконску жељу која га вуче да се врати тамо где су му корени. Многима то више није могуће. Вероватно зато постоје сећања која нас враћају у прошлост па ево неких сећања на део живота моје генерације а из ране младости у завичају који се налази између Златара, Муртенице и Златибора.
Живот у нашем крају почиње нагло да се мења половином педесетих година прошлог века. Граде се путеви , подижу фабрике, школе, а као најважнији пројекат је изградња акумулационе бране на прелепој реци Увац у Кокином Броду, а нешто касније и изградња вештачког језера у селу Радоиња.
Некако у то време моја генерација креће у пети разред основне школе која носи име народног хероја Гојка Друловића, у селу Радоиња. Већина нас долазила је у школу из удаљених села. Правих путева није било. Тако су и очеви, најчешће градитељи поменуте бране, и њихова деца-ђаци, пешачили из појединих села дневно и више од петнаест километара у једном правцу. Најтеже је било зими које су у тим крајевима увек биле хладне и са мећавама које су пратили високи снежни наноси. Свакако превише за децу између 11-15 година. Тада би старији и јачи ученици формирали колону да би направили пртину за слабије. На раменима изаткане торбе са књигама , свескама и ужином.
Школа је била нова, изграђена 1955. године. Учионице простране, светле, дугачки ходници са ормарићима, постојала је и ђачка кухиња и фискултурна сала. Иако тако лепа и нова, она се ипак са својом архитектуром уклапала у сеоски амбијент. Поред часова учења, имали смо обавезне радне активности. Касније, моја је генерација пошумљавала златиборску голет и Шарган према Вишеграду.
Били смо генерација која је била свесна да мора да учи, да своје обавезе извршава, без обзира на све тешкоће којих је било и превише. Многима од нас учење уз петролејку није сметало да постанемо одлични ђаци. Наши родитељи нас нису посебно контролисали око учења, то се подразумевало и очекивало од нас. Њихова брига била је већа око нашег одласка и повратка из школе због даљине, невремена…
Текст и фотографије Милијана Аничић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању