“Кад ујутру устанете, ако је мама хладна и не буди се, немојте да паничите. Полако. Овде су вам бројеви телефона које треба да позовете”.
Да ли ико може да замисли шта све настане у глави деце када им мајка изговори ове две реченице. И да ли ико може да замисли како изгледају дани и ноћи тих малишана. Посебно јутра, када се буде и скупе храброст да приђу постељи где има мајка лежи. Да виде да ли је будна. И жива.
Тако протичу дани породице Коларски. Њу чине мама Маја, седамнаестогодишња Александра, две године млађа Јелена, Вук има тринаест, Данило девет, а Лазар седам година. А зашто је Маја деци говорила о јутру када можда неће да се пробуди? Зато што је оперисала дојку. Напао карцином. Док је трајала хемотерапија, а она губила косу, снагу је налазила у деци. Њих шесторо је изродила. Са петоро живи. И сваке ноћи, док су лекари вртели главом немоћни да дају прогнозу, одлазила је на спавање само са једном жељом – да се ујутру пробуди и још један дан проведе са децом.
Живе у изнајмљеном стану у Бегечу код Новог Сада. Плаћају закупнину педесет евра месечно. Нису неки услови, али су бољи од оних где су пре тога живели. Захвални су они добром човеку који им је дао ту кућу на коришћење, али тамо је живот био неподношљив.Тамо су по њима ноћу шетали мишеви, јели им храну, а они спавали “на гомили” јер су се деца мишева бојала. Овде бар мишева нема. Нема ни довољно хране, али има топле воде из бојлера која непријатно пецка када се купају. То је због лошег или никаквог уземљења за струју.
Маја не може да нађе посао. Послодавцима се не допада што има толико деце. Што због прегледа одсуствује са посла. Што јој, због отклоњене дојке, рука није у пуној функцији. Зато не ради. Али посла се не либи, ни она ни деца. Иако не би смела због болести, каже „Морамо живети.” Чува децу са аутизмом и чисти станове. Правила је новогодишње икебане. Неке је продала, а некима су пресудили мишеви. Опет мишеви. Ишла је са ћеркама по кафићима и продавала наруквице које су заједно правиле. Због тога су је осуђивали.
Посетили су их хуманитарци организације “Срби за Србе”. И у њиховим забелешкама између осталог пише и ово: “Када питате Мају како је, каже: „добро”. Ако је питате шта јој треба, одговара: „ништа”. Ако је питате шта би променила, рећи ће „Ништа. Опет бих све исто. Удала се за њега и родила оволико деце. Битно је само да смо деца и ја заједно”. Иако их је он оставио када им је био најпотребнији – када се Маја разболела и када је, исцрпљена од хемотерапија, била немоћна. Иако су трпели насиље. Маји је тешко. Али не дозвољава да ико то види. Не дозвољава ни себи ни деци да клону. Ако она падне, о деци нема ко да брине. Сви су школарци! Али шта ако остану на улици? Сутра, за месец дана, за три… Мају и децу ће то покосити! Зато из организације „Срби за Србе“ моле све људе доброг срца да помогну да се Маји и њеној деци обезбеди кров над главом. Соба без мишева у којој ће моћи безбрижно да спавају, знајући да ће у тој соби спавати и сутра. Кров под којим би Александра могла на миру да учи и постане лекар. То јој је жеља, јер иде у средњу медицинску школу. Кров под којим би Данилу и Лази другари дошли на рођендан, под којим би Јелена могла да се шминка. Врата која не падају кад вам Вук, домаћин, отвори. Кров под којим би, напокон, живели без страха и унутрашњег немира”!
Приредио О.Р.