ПАНАХ ПАНАХИ ЗА „ИЛУСТРОВАНУ ПОЛИТИКУ“
Због девојке је скочио

Четворочлана породица путује пустињским ауто-путевима, пролазећи и кроз бајне зелене долине северозападног Ирана, често не знајући ни где су ни куда иду. „Где се налазимо?“, у једном тренутку пита мајка. „Можда смо мртви!“, узвикује млађи, шестогодишњи син са задњег седишта. Нису мртви, али понекад се чини као да јесу. Нарочито када стигну до иранско-турске границе у планинама обавијеним маглом где им пут показују водичи, шверцери људи, којима не бисте дали ни овцу да вам чувају, а камоли да вам дете одведу у непознато.

То дете је старији син ове породице, двадесетогодишњи Фарид, који из, гледаоцима, непознатих разлога, ужурбано напушта Иран. Та завршна сцена је посебно лепа, када се сви ти несрећници које су породице довеле на „сабирни центар“, удаљавају у ноћ са батеријским лампама и тако ходајући спајају се са звезданим небом изнад њих. Постају део неразумљивог и далеког космоса који кроји судбине свих нас.

Редитељ Панах Панахи (37) нас сигурном руком, као да му ово није први филм, води између трагедије и топлог хумора говорећи о људима који се смеју само да не би плакали. Тако је већина гледалаца доживела овај лепи, емотивни и паметни филм током светске премијере у Кану овог лета. „Пут под ноге“ је потом наставио успешну фестивалску турнеју по свету где је добијао и главне награде.

Иако дебитант, Панах је дете кинематографије, син светски познатог редитеља Џафара Панахија (61) који је освојио све најважније награде на фестивалима, од Кана и Берлина до Венеције, са остварењима попут „Бели балон“, „Круг“, „Такси“ или „Три лица“. Међутим, познат по борби за слободу говора, више пута је хапшен, а последњи пут пре десет година и то заједно са супругом, ћерком и још петнаесторо пријатеља, под оптужбом да спремају филм којим се руши углед Ирана! Најпре у затвору, потом у кућном притвору, данас је слободан да се креће по Ирану, али не и да га напушта као ни да снима филмове (то је радио кришом и шверцовао их у свет).

Џафаров син Панах Панахи се формирао поред таквог оца. Увек је стајао уз његове политичке и животне ставове, али се трудио да изгради свој стил у режији. Много година му је било потребно за то. Данас он може да путује светом и проноси славу презимена Панахи, док његовом оцу остаје још једна деценија без права на пасош и дозволе да снима филмове или даје интервјуе. Разговари смо у Кану где су Панах и његов филм били атракција, са покрићем.

Знате ли неку такву породицу која је прошверцовала дете преко ганице и послала га у емиграцију, као што се дешава у Вашем филму?

– Наравно, многи моји пријатељи су на овај или онај начин морали да напусте Иран. Мој најбољи друг такође. Био сам са њим док се припремао, као и све време пута док није стигао на тачку са које је прешао границу. Све то ми је била инспирација за филм, али сама породица и њихове догодовштине током путовања ка граници са Турском измишљени су да би ми послужиле као оквир за причу коју сам желео да прикажем.

Да ли многи млади на тај начин, кришом, напуштају Иран?

–Постоје два разлога због којих то не могу да учине легално. Први је да уколико имате било какав прекршајни или кривични досије у полицији, макар и због безначајних ствари, добијате забрану путовања у иностранство. У време када има толико протеста, поједниначних или масовних, верујем да многи имају такву забрану. Други разлог односи се на обавезни војни рок – уколико га нисте одслужили не можете легално да пређете границу.

Који су главни разлози за напуштање земље, политички или економски? То у филму није јасно објашњено?

– Могу да говорим у своје и име генерације којој припадам. Већина младих, а такав је био случај и са мном, пролази кроз тинејџерско доба у коме откривамо ко смо и шта желимо, а то се догађа у веома депресивном окружењу. Свакодневно доживљамо ствари које нас разочаравају и обесхрабрују. Учимо, завршавамо факултете и потом схватамо да то ништа не значи, да нам никакву будућност не гарантује. Ништа не зависи од нас, нашег знања, наших способности или жеља, само од тога да ли знамо праву особу на правом месту, а све то води ка онима који управљају земљом. Тако да бих рекао да смо и економски и политички и културно у некаквој сталној блокади, да су разлози за напуштање земље бројни.

У Вашем филму само синови, мушка деца, беже ка граници. Зашто нема девојака?

– Не, не, жене су под великим притиском такође, можда и већим него мушкарци. Одлазе и оне, само је овај начин приказан у филму био напоран, преко високих и хладних планина и шверцери људима су вероватно оформили мушку групу избеглица, заиста је случајно тако испало.

Ваша породица, с обзиром на то шта се дешавало и оцу и мајци и сестри, па и Вама, имала је разлога да прва напусти домовину. Зашто сте одлучили да останете?

–Имам тек један филм који сам снимио, али знам да када сте режисер, материјал са којим радите налази се у вашој земљи у којој сте рођени, одрасли, где живите. Ако бих је напустио, прекинуо бих све везе са народом, природом, језиком, културом која ме инспирише и храни моју машту да то што видим, чујем и осећам око себе претварам у уметност. Зато није циљ да одеш тамо где не можеш да радиш оно што знаш и волиш, него да останеш и будеш оно што јеси. Тако је размишљао и мој отац Џафар када су га сместили у кућни притвор. Људима који су га питали зашто не побегне, одговарао је: „Али, зашто да идем? Шта да радим тамо где одем? Да седим и чекам? Тамо не бих умео да комуницирам са глумцима, не бих знао да пишем приче на њиховом језику, мени је место овде“!

Имате и другачије примере, рецимо редитеља Абаса Кјаростајима који је био и Ваш узор и ментор: он је успешно снимао ван Ирана?

– Он је сасвим другачији случај. Често је живео и радио у иностранству па је имао прилику да се зближи са другим културама, да се тамо осећа комотније. Друго, догодила се и еволуција његових филмова који су постали далеко апстрактнији него у почетку, много универзалнији на светском нивоу. Такав није случај са мојом породицом. Мој отац Џафар и његов рад тесно су повезани са улицама, духом и друштвом Ирана, а приступ снимању је далеко реалистичнији и све то га држи у земљи у којој је рођен и где се изградио као човек и редитељ. Кога су, истина, целог живота пратили и прислушкивали. Такав осећај сам одувек имао.

Шта је за Вас било најтеже приликом рада на филму „Пут под ноге“?

– Највећи проблем сам био ја. Толико година сам провео сумњајући у себе и свој таленат, у борби да стекнем независност и идентитет као стваралац и као особа. Имао сам тешкоће да уопште помислим колико сам способан да се упустим у тако велики посао као што је снимање филма. Чак ни писање сценарија нисам могао да отпочнем. Блокирала ме је сопствена несигурност и ситуација у којој сам се налазио, непрестано поређење са оцем. Онда се десила једна ствар која ме је натерала да заборавим на све то, да се сконцетришем само на оно што је у мени. Стигао сам у ћорсокак, нисам имао куд, био сам изморен, депресиван. Онда сам имао дугачак разговор са својом девојком која је испала и мој одличан терапеут. Рекла ми је да морам да одлучим куда да кренем, да нема више чекања, или да скочим у воду или да се повучем заувек, сад или никад. И ја сам решио да скочим. Она ради у области  компјутерских технологија, прецизно размишља и добро ме је упутила.

Ви сте и као дечак и касније, студирајући, били укључени у рад свог оца. Да ли је и он био укључен у рад на Вашем првом филму?

– Мој отац одувек много помаже младим редитељима и не жели да се то зна јавно, тражи да му име не буде на шпицама њихових филмова да због тога ти млади људи не би имали проблем са иранским властима. Тако је понудио помоћ и мени, али ја сам годинама имао став да то не желим, да нећу да ми неко каже како је тата радио мој филм или да је утицао на мене. А онда сам почео да размишљам на други начин: па зашто не би помогао и мени када помаже толиким мојим колегама? Никада нисам од њега тражио савете по питању естетике филма, стила којим се режира прича, јер сам желео да мој филм буде мој глас. Ипак, доста ми је помогао у каснијој фази дораде снимљеног материјала, када имате много дилема и несугласица у раду са техничким лицима и бирократијом. То нису уметници, људи са којима сам навикао да живим и радим, али мој отац, који је одрастао на улици, уме са њима. Ту ми је помогао.

Чиме сте се бавили у периоду између стицања дипломе и првог филма када сте, како кажете, били у ћорсокаку? То је много година?

– Никада, заправо, нисам стекао диплому, избацили су ме из школе због превише изостанака и првих неколико година сам био готово парализован због осећаја немоћи, ништа нисам могао да радим. Касније сам доста радио на филмовима, разне послове, од камере до монтаже, али то су били спорадични ангажмани, тек да се нечим бавим и стичем искуство док не стигнем до свог филма.

Ваше презиме Панахи можда делује сумњиво иранским властима. Али, та једна невоља постаје двострука невоља у Вашем случају, јер се и зовете Панах! Да ли ваше име нешто значи на фарси језику?

– Ма, забуна је потпуна, јер је човек који продаје наш филм у Кану такође Панахи, као и једна глумица и нико од њих нема везе са нашом породицом. То је уобичајено име за део Ирана где се говори турски језик и где смо ми снимали наш филм. Мислим да је оца мрзело да смишља како да тражи неко име за мене па је одлучио да будем Панах Панахи. Панах значи склониште, заклон.

Јесте ли се јавили оцу из Кана, шта каже на Ваш успех?

– Звао сам га после прве пројекције, разговора са публиком и неколико интервјуа које сам дао. Хтели смо и да се видимо, он је већ окупио све своје пријатеље код нас у стану, али није било могуће успоставити такву везу па смо прешли на класичан телефонски разговор. Отац није човек који лако показује емоције, али неколико пута је мама узела телефон и рекла ми „тата је много срећан“. Претпостављам да су га емоције преплавиле толико да није могао да говори.

 

Пише Срђан Јокановић