Тешко је описати ту слику. Тек што се скрене са пута и пређе пруга, терен мало пада и почиње непрегледна равница. А у даљини, на хоризонту, у мору зеленила – плави се једна линија. И то је све. У депресији влада тишина. Сваки звук пролази изнад главе, не стиже до ушију, у равници је тихо, повремено се само чује како нека птица крилима тера ваздух.
Терен за ходање испрва раван, па онда ноге упадају у невелике процепе у којима је заробљена вода. А она линија на хоризонту никако да се промени и приближи. Никако да се појави слика која се очекује. Да се угледа језеро. Слано. Једно од малобројних на територији Војводине. Заправо цео овај простор којим намерник пролази док дође до воде, а са неколико страна може да се приђе, јесте Специјални резерват природе “Слано копово”. На том повеликом простору посетиоци могу да виде, и уживају у томе, две депресије испуњене водом. Стручњаци их називају језерима, неки и барама, а званични називи су им Велико копово и Поштино копово.
Мало около, мало право, јер неког званичног или обележеног пута нема, и плава линија са хоризонта полако почиње да се шири. Још којих десетак минута хода и трска најављује зону водене површине. Тамо десно је велика хумка. Има их неколико около језера, археолози су их делимично истражили, и утврдили да се овде живело још у праисторији. Рекли су своје археолози, али и ботаничари који сматрају да овај простор једноставно речено може да се назове “изузетним богатством природе”
Стручњаци су га укратко овако описали: “Специјални резерват природе Слано копово се налази на пет километара источно од Новог Бечеја. Обухвата палеомеандар Тисе који чине две депресије испуњене водом, бара Велико копово и бара Поштино копово. Већа депресија, бара Велико копово је заслањена, а мања депресија, бара Поштино копово је слатководна. Услед климатских промена Велико копово лети све чешће пресушује, док се у Поштином копову вода може наћи само у јесењим и зимским месецима”.
Није да потписник ових редова не верује научницима, али слана вода усред Војводине? Тражи то проверу. Како? Па најједноставнијом методом. Мало се загази, односно стане на буден који је пола метра у води, замочи прст, па на језик. Није да је морски слана, али сланкаста јесте.
Около воде, на дрвеним наткривеним таблама, саопштења, упозорења и апели. Да надлежни и удружења чине све како би се овај простор сачувао. Ту су и фотографије угрожених биљних и животињских врста, подаци о простору, али и молба да не чинимо природи оно што јој штети.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању