ПРОФЕСОР АЛЕКСАНДАР КАВЧИЋ
Желим да се одужим својој земљи

Александар Кавчић се захваљујући очевој дипломатској служби школовао у Индији, где је похађао тамошњу америчку школу. Наставници су врло брзо приметили да је изузетно талентован и предложили његовим родитељима да прекочи разред, те је тако за четири године, завршио пет разреда. Затим је матурирао на Математичкој гимназији у Београду, почео студије на Електротехничком факултету, али је стицајем околности дипломирао у Диселдорфу у Немачкој. Докторирао је у Америци, где је предавао на Харварду, Хавајима, Тексасу, као и у Хонгконгу. До скора није био много познат широј јавности, али када је пре неколико година заједно са универзитетом Karnegi Melon добио судски процес против америчког гиганта „Marvell Technology“, који је, по окончању спора, морао да им исплати одштету од 750 милиона долара (и то после поравнања), за коришћење патента у чијој изради је професор др Кавчић учестовао и који је представљао његов докторски рад, овај инжењер електротехнике и научник, доспео је на насловне стране медија широм света.

Данас је придружени професор Karnegi Melon универзитата, што је пре свега почасна функција која му омогућава да предаје с времена на време, те захваљујући томе половину свог времена проводи у Србији.

Код нас је већ месецима такође у медијској жижи, поводом дигиталних бесплатних уџбеника у PDF формату које је креирао и учинио достпуним нашим школарцима, као и због критика које упућује на рачун високе цене других школских књига које се нуде нашим основцима и средњошколцима, а чији су издавачи махом стране куће, пре свега гигант „Klett“ из Штутгарта. Професор Кавчић је наиме, дошавши у Србију основао Фондацију „Алек Кавчић“, која је 12. јануара објавила прве бесплатне уџбенике за ученике основних школа. Свестан је да не познаје довољно овдашње прилике у образовном систему, укључујући и област издаваштва уџбеника у којој се преплићу различити интереси и велики новац, али, решен је да не одустане. Разговарамо са њим за „Илустровану Политику“ о мотивима који га инспиришу да се упусти у читаву ову причу, о томе како се школовао, усавршавао, напредовао, и због чега је, ипак решио да из Америке дође у домовину и зарађене паре уложи да би помогао нашој деци и њиховим родитељима.

Завршили сте Математичку гимназију у Београду и започели студије на Електротехничком факултету. Ипак, сплет околности је учинио да дипломирате у Бохуму у Немачкој?

– Електротехника се тада студирала пет година. Након 4. године студија отишао сам на студијску праксу у Бохум. Када је требало да се вратим, већ је Немачка забранила слетање ЈАТ-ових авиона на своју територију, а моја повратна карта је пропала. Као сваки студент, остао сам без новца. Тада ми је професор код кога сам имао праксу понудио да наставим да радим код њега као студент истраживач за стипендију, и тако сам завршио студије у Бохуму.

Докторирали сте у Америци, где сте имали успешну каријеру као предавач. Ипак, све то није било довољно да јавност сазна за вас, до тренутка док нисте направили револуционарно отркиће у области очитавања записа са магнетних носача. На чему је заснован тај ваш патент који је донео америчком Универзитету Karnegi Melon и Вама 750 милиона долара у спору са компанијом „Marvell Technology“ 2016. године?

– Патентирали смо методу којом се чита густо записан запис на магнетском диску. И пре наше иновације, било је метода за читање, али се није знало како направити оптималну. Ми смо ту методу пронашли, и наравно математички доказали да је оптимална. То је омогућило да се густине записа на диску повећају, јер кад имате оптималну методу за читање, можете и ситније писати.

Како сте дошли на идеју да и уџбеници у систему у коме је основно образовање бесплатно, такође буду – бесплатни?

– Данас у Србији овим тржиштем влада немачка фирма „Klett“. И мислим да родитељи који имају децу у школи и те како добро знају да образовање није бесплатно ако су уџбеници скупи. Инвентивност је била потребна да се нађе начин да се уџбеници понуде по цени од нула динара, а да то буде економски одрживо. Решење је као и обично у примени нових технологија. Једноставно се уџбеник постави на интернет сајт.

Да ли је у свету тај концепт познат?

– Наравно. Има пуно бесплатних уџбеника на разним сајтовима. Али морамо да разумемо да су у многим земљама и штампани уџбеници доступни ђацима бесплатно, те се не диже велика галама око тога да ли су доступни и на интернету. По први пут у Србији постоје бесплатни уџбеници на сајту besplatnabiblioteka.com. И ја за своје студенте увек бирам бесплатне уџбенике. Уџбеник садржи акумулирано знање човечанства, и не постоји ниједан ваљан разлог да буде толико скуп. Јасно је да уџбеник неко мора да напише, и да тај рад треба платити. Али потпуно је неприродно да на томе енормно профитира нека приватна страна фирма, када постоји начин да се све то уради за много мање пара, и тако уштеди велики новац родитељима, пореским обвезницима и држави. Уосталом, таква је пракса и у великом броју земаља у Европи, и нема разлога да Србија буде изузетак.

Колико родитељи имају увид у уџбенике који се сервирају њиховој деци, преко професора и/или директора школе? Бирају ли се уџбеници по квалитету или по афинитету професора? Да ли би по вама, наставни кадар о томе требало да се договори?

– Закон каже да би уџбенике требало да бирају учитељи и наставници, али не каже тачно по ком критеријуму, већ само да „бира наставничко веће на образложен предлог стручних већа“. Једина меродавна институција у Србији која мери квалитет уџбеника и одобрава их је Завод за унапређење васпитања и образовања. Ако они одобре уџбеник онда је он квалитетан, и закон тако каже. У пракси, родитељи немају никаквог утицаја, а мислим да то треба да се промени.

Зашто Завод за уџбенике и наставна средства, институција стара преко 60 година, доживљава сада своје најтеже тренутке?

– Не знам зашто је Завод запао у невоље. Могу само да нагађам. Али ја не мислим да су математика, физика или биологија од мањег националног значаја од историје или географије. Ако ћемо по бројкама, већи БДП стварају професије које су ослоњене на математику, физику или биологију. Сви предмети су од националног значаја. Можда неки предмети имају статус „националног идентитета“, али то је друга ствар. Мој став је да Завод за уџбенике треба да добије статус „јавног сервиса“ и да буде финансиран из буџета, а да свој садржај бесплатно емитује у етар, у овом случају бесплатно да поставља уџбенике на интернет. Немамо ништа против здраве конкуренције.

Ко има право да профитира на уџбеницима?

– Нико. Профит, али врло мали треба да оствари штампарија (да би опстала и прехранила запослене) и издавач (опет да би опстао), али све се то може остварити за цену од 2 динара по штампаној страници, по истој цени по којој се продају квалитетни магазини у трафици.

Многи издавачи се хвале да праве „уџбенике по мери савременог ученика, да ангажују највеће ауторитете, искусне уреднике, врхунске дизајнере, илустраторе, преламаче“. Које су то, по Вашем мишњељу, потребе савременог ученика?

– Направише „науку“ од уџбеника. Савремени ученик нема ништа другачије потребе од ученика од пре 50 година. Највећу потребу има за квалитетним, мотивисаним и својим статусом задовољним наставником.

Већ неколико година донирате савремене рачунаре својој некадашњој средњој школи, која компјутере из претходне године даље поклања основним школама широм Србије. Према подацима Фондације „Алек Кавчић“, колико је бесплатних књига са интернета до сада преузето?

– Сајт besplatnabiblioteka.com води статистику само за месец дана уназад. Сајт постоји три месеца. За првих месец дана, преузето је око 100.000 уџбеника. Али за даље не знамо. Не водимо статистику.

Верујете ли да ће директори и наставници подлећи „поклонима“ којима их засипају издавачи, како би се одлучили за њихове скупе уџбенике?

– Ово су сада већи притисци од обичних „поклончића“. Надам се и верујем да неће. Упознао сам много заиста дивних просветних радника, који су ову префесију изабрали зато што истински воле да уче оно наше што је највредније – децу. А не да би се обогатили. Зато мислим да је беома важно просветне раднике вратити на пиједестал који и заслужују.

Ко је тај ко нас учи осећањима о љубави према земљи?

– Сви имамо тај осећај. Ретко ко навија за противничку репрезентацију. Али разликујемо се у томе како испољавамо љубав према својој земљи. На то утичu многи фактори. Породица. Школа. Црква. То су за мене потпуно лична и интимна осећања. У целу ову причу о бесплатним уџбеницима ушао сам зато што истински желим да се одужим својој земљи. На начин који мислим да ће донети добро младим генерацијама, и помоћи неком можда „новом Тесли“ да то и постане.

Зашто је едукација и учење од малих ногу битна? Помаже ли она у изградњи моралних вредности и разних интелектуалних вештина помоћу којих ће се дете развијати у отвореног успешног појединца?

– Поред образовања, основна улога школе је васпитање. Школа је та која поставља темеље меритократије. У школи учимо да ценимо оне боље од себе, учимо и да је у реду да зарадимо четворку. Али учимо и да се трудимо да „стигнемо“ боље од себе.

Шта нам по вашем мишљењу ваља чинити – како се одупрети догмама и тоталитаризму новог времена и изборити за своје националне и државне циљеве? Зашто (или да ли) је очување ћирилице за наш народ битно питање?

– Само у се и у своје кљусе. Јасно треба формулисати национални интерес, тако да га свако може разумети. Тек онда свако може и да ради на остваривању тих циљева. А ћирилица? Мислим да није у опасности. Данас и тастатуре могу да се лако пребаце на ћирилицу. Није више у великој опасности.

Могу ли да вас замолим да кажете нешто о својој породици?

– Ожењен сам и имамо три ћерке.

Наведите нам 10 разлога зашто је образовање важно?

Само десет?

 

ПИШЕ: ГОРДАНА МАШИЋ