Будапест! Кажем ту реч емотивно јер емоција је најбитнија. Можеш да учиш и проучаваш појаве колико хоћеш, да знаш податке из географије и других дисциплина, али волети један град, земљу, културу, то је нешто сасвим друго. Љубав не искључје знање али знање може да искључи љубав. А емоција се развијала, и у доба када још увек нисам посетила Мађарску, прво преко романа “Старинска прича” Магде Сзабо (још увек осећам атмосферу те књиге), која је била једна од оних која изазива позитиван шок у читаоцу својом моћи и необичношћу, па онда преко платонске заљубљености на факултету у колегу који има мађарско име и презиме. Уплив у његову личност ме је даље водио да читам мађарску поезију и да се још више заинтересујем и заволим. Сзеретем. Кад волиш продубљујеш сопствене вихоре који те даље увлаче све више у љубав, све више, док скроз не постанеш она, најјача – безразложна. Хоћу рећи, дубински безразложна, само осетна.
А практично и “површиснки” ми се све допало у Будимпешти. Враћала сам се због жеље да опет видим ту варош. Њу сам највише походила од иностраних градова. Не могу рећи да је волим баш највише, јер су Лондон и Париз изузети из конкуренције (Лондон као средиште моје друге домовине, Енглеске, за такву је сматрам, јер је енглески језик део мог интегритета, интересовања и инспирације од тринаесте године, а Париз као град који сам волела од детињства и у коме сам неко време боравила, баш због љубавне везе). Али, када се Лондон и Париз изузму, остаје омиљена Будимпешта, иако сам видела бројне друге европске градове и многи од њих су ми се свидели. Зашто? Чиме ме је опчинио тај град па сам му се враћала много пута? Чиме год, јер некако су и град и земља херметични. Никако непријатни, али и херметичне енергије, мада мени то никад није сметало, нити сам директно осетила на кожи, напротив. Одлична кухиња, баш по мојој мери, најбоље куглице од марципана, велелепни мост, Анонyмус Беле регис нотариус, бело, камено узвишење изнад Дунава, зграда Парламента, старинско и инборн средњеевропско господство? Због тога? Због свега тога, свакако, али највише због и прикривене и отворене мистерије, позитивне уврнутости. Можда та често навођена херметичност даје мистериозности крила, не знам.
Будимпешта има раскош сецесије али није “пресавршена” и самим тим ни досадна, пензионерска. Напротив. Она је занимљива баш због тога што се њена природа не открива лако. Она није швајцарски сат нити бечко правило на правило, она има своје чудновате приче али искомбиноване са валовитом орнаментиком. Она има карактер који је и изнад и испод земље. Она је у исто време и раскошно разнобојна и тешка, сива и меланхолична. Не труди се да буде савршена, али се управо “нетрудом” савршенству приближава. Док сам планирала последње путовање, упознала сам особу која ми је свесрдно препоручила да читам књиге које је написао Бела Хамвас. Још једном се потврдило старо правило – кад човек мисли о нечему свим срцем, улази у поље информација без проблема.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању