Мистерије привлаче туристе на Малту, малени архиплаг смештен између Сицилије, Либије и Туниса. Какав ли је живот у тој плавој недођији усред Средозменог мора? Има ли још витезова тамо?
Па, живот у недођији је добар, хвала на питању. То знају и хиљаде наших радника који су последњих десетак година населили Малту. Витезова више нема, Наполеон их је најурио одатле 1798. године. Ипак, готово све чему данас можете да се дивите на Малти заоставштина је његових витезова, припадника Реда светог Јована који су острвима управљали нешто више од два века.
Подаци говоре о неколико стотина цркава које су оставили за собом, а најпознатија је, свакако ко-катедрала Светог Јована у самом центру престонице Валете. Споља је прилично једноставна, не посебно угледна, али чим дате петнаест евра и прођете кроз њене тешке двери заслепиће вас несносна количина злата и барокне раскоши која се слива са зидова, таваница, олтара, капела… Имате и слушалице на ушима из којих чујете све о ономе што видите, али решење није најсрећније, јер у самој катедрали не постоје натписи који би указали да гледате управо оно о чему слушате. Уз помоћ мало логике и пажљивог посматрања нешто можете закључити и решити, али… у ко-катедралу људи ионако долазе највише да би видели највеће и једино потписано Каравађово дело – „Одсецање главе Јована Крститеља“.
Рупа за понос
Ремек дело игре светлости, боја и линија славни уметник радио је по наруџбини, током последњих година свог кратког живота, када је на Малту побегао из Рима и Напуља где је био оптужен за убиство. Насилан и темперамнтан, и на Малти је после годину дана премлатио неколико витезова због чега су га стрпали у тамницу тврђаве Сент Анђело. Суђење није хтео да чека, побегао је из те, слободно се може рећи, подземне рупе у стени званој затвор и недуго потом умро.
Иронија судбине била је то: Каравађо на Малти и данас слови за најславнијег уметника и најславнијег робијаша до сада. Наши домаћини се диче његовом сликом, али и туристима показују рупу у којој је боравио.
Можда ће се неко запитати и зашто се место, где се под састоји од 106 гробова најславнијих малтешких витезова, а по којима тако нехајно газимо док гледамо у богатство изнад наших глава, зове ко-катедрала? Добили смо једно објашњење: права катедрала била је изграђена у граду Медини, у унутрашњости острва, за коју су витезови, по доласку на Малту, мислили да ће бити идеална за њихово седиште, јер има сјајно утврђење. Касније су се предомислили и за престоницу изабрали узвишење изнад самог мора и улаза у залив, одакле су боље и брже могли да виде непријатељске бродове. Тако је катедрала премештена из Медине у Валету и да би се нагласило како је то иста она грађевина додат јој је префикс „ко“, што значи континуитет.
Традиција је била светиња за витезове. Нису лако добијали ту титулу, а тако је било и док су, пре Малте, столовали у Јерусалиму, на Кипру и Родосу, са којег су морали да избегну када је Сулејман Величанствени освојио то острво 1523. године. Неколико година искусни болничари и ратници, разврстани у осам група према језицима којима су говорили и крајева Европе из којих су дошли, нису имали своју територију. Онда им је краљ Сицилије и Напуља доделио острво Малта да се на њему населе и они тамо стижу 1530. Витезови су могли да постану само они из племићких породица, али нису сви били равноправни. Италијан је могао да постане витез после четири генерације племства пре њега, а Немцу је требало осам.
Прогрес за подсмех
Читава данашња ужурбана престоница Малте почива на црквама, утврђењима и архитектури коју је осмислио оснивач града Жан де Валет, витез који је одбранио град и острво од тромесечне турске опсаде 1565. Та година је нека врста почетка историје за данашњу Малту и назив Велика опсада налази се свуда, од тргова и улица до хотелских апартмана.
Само годину дана касније Де Валет добија од папе архитекту Франческа Лапарелија који је осмислио данашњи изглед Валете – праве улице, пресечене трговима и фонтанама, низ резиденцијалних квартова, где грађани и владари живе једни поред других. Валета је вероватно међу ретким градовима у свету за које се зна тачан датум настанка – 28. март 1566. Тада је Жан де Валет поставио први камен у основе будућег града, који се данас налази у здању једне цркве у центру престонице.
Дуго је цео град био мали барокни драгуљ који су, потом, по својој мери почели да обликују Енглези када су освојили Малту 1800. године. Окер фасаде од малтешког кречњака, које чине помало досадним градски рељеф Валете и околних полуострва, тек понегде разбија неко здање у модерном стилу које с тешком муком пробија традицију укорењене рутине. Да не беше нацистичког бомбардовања 1942. године, зграда Краљевске опере у центру града била би и данас „једна од…“, мада предивна беше, истина је. Пошто су је Немци допола порушили, нови архитекта Ренцо Пјано дуго је размишљао шта да ради и сетио се – оставиће рушевину каква јесте, уредити њену унутрашњост и оспособити је да буде позоришна и оперска сцена на отвореном. Речју – постала је јединствена.
Оригинални стил Ренца Пјане, једног од најславнијих архитеката данашњице (погледајте само његову фасцинантну радну листу) Малтежни су искористили и за нову зграду Парламента изграђену тик уз Оперу, на месту некадашњег паркинга. Авај, традиционалисти и потомци витезова једва су властима опростили „арчење буџета“ на „лудорије ексцентричног Италијана“, а и данас, када прођу поред зграде, са подсмехом кажу странцима да је то „ренде за качкаваљ“.
У граду тишине
Савремена Валета је почела да попушта пред миграцијама. Нове зграде ничу поред старих, прљаве улице се укрштају са чистим, а туристе маме и опслужују, углавном, дошљаци из Индије, Бангладеша, Пакистана и других земаља међу којима је Србија значајан извозник радне снаге. Међутим, када се заморите од објашњења о историји, витезовима, црквама и прича о туристичким знаменитостима града, добро дође слободно време за истраживање Малте на свој начин.
Постоје кружне туре бродом око острва и аутобусом по острву које трају цео дан и за двадесет евра дневно имате прилику да се навозате, да сиђете где желите, да ускочите у следећи аутобус или једрилицу и сами организујете своје време на острву. Неко ће отићи до фасцинантног неолитског археолошког налазишта Хађар Им на западној страни острва, супротно од Валете. Према сложеним каменим блоковима, који подсећају на славнији Стоунхенџ у Великој Британији, стручњаци су закључили да су служили као храмови, светилишта или породилишта! Изграђена су између три и по и три хиљаде година пре нове ере. Мора мало више да се пешачи од друма, али призор локалитета на самој ивици високе литице изнад бескрајног мора је величанствен. Као и акустичност самог места на коме можете да говорите сасвим тихо, а да вас чују на десетине метара унаоколо – као у чувеном античком позоришту у Епидаурусу.
Неко ће искористити прилику да посети „град тишине“ како називају Медину, утврђено место које је било престоница Малте од античких времена до доласка витезова. Феноменално је очувано, можда и зато што у њему и данас пар стотина људи живи свој тихи живот, док се ван Медине налази некадашње њено предграђе Рабат које је израсло у велико насеље са више од десет хиљада житеља.
Највећи број туриста који немају новца за такси-туре по острву, користи ове линијске аутобусе како би отишли на неку од свега неколико пешчаних плажа Малте. Заиста, нећете много уживати у пливању и воденим спортовима јер је пешчана плажа на Малти реткост. Цела земља је као велика хрид која штрчи из Медитерана. Има оних који воле да оду чамцем даље од обале и ускоче у море или да са стена силазе гвозденим мердевинама директно у воду. Али, већина воли песак и постепен спуст у дубине што се види по малим деловима обале на којима се запатио песак. У тим приморским местима плажама зову појас од педесетак или стотинак метара где је, често, један део означен као приватна плажа неког хотела.
Мјау!
Тако је било и у Сент Џулијану, где смо ми одсели. Приватна плажа са креветима, сунцобранима, конобарима, ограђена непрозирном оградом од јавне плаже. На првој ужива неколико људи за четрдесет евра дневно, а на другој раја се тиска попут сардина у конзерви. Прилично је прљава, бучна, натрпана људима и одбојна, све у свему.
Сент Џулијан је место северно од Валете, где ничу луксузни хотели са базенима и пет звездица, али и где живот цвета. Ту су кафићи, биоскопи, омладина, дрога, јефтини супермаркети, „мекдоналдси“… У супермаркетима има производа из Србије. Пачевил је баш центар центра ноћног живота. Наши људи који раде у тамошњим хотелима кажу да нерадо ноћу залазе у тај крај.
Од Сент Џулијана води променада, дугачка и лепа преко дана, готово све до Валете. Пролази кроз два очаравајућа залива Спинолу и Балуту и када се стигне до куле Торите, то је пола пута или – сат и по хода. Следи нешто лепши део са плажама, више камених него песковитих, места Слијема и онда даље све до Валете. Успут можете да сликате цркве поред плаже, шаролике рибарске бродиће, да посетите Парк мачака на самој обали, где грађани сами хране мачке, брину о њима и чисте тај део Балуте намењен овим четвороножним љубимцима. Подигли су им и споменик, смештен на врху јавног тоалета.
Оно што се не може видети на Малти јесте да острво нема централно грејање па су зиме мало прохладне за власнике станова у зградама изграђеним од хладног и влажног кречњака. Али, исто тако, иако на Малти нема ниједне сталне реке нити језера, они не кубуре са пијаћом водом. За разлику од Француске, рецимо, где се ове године приватни базени не смеју пунити, на Малти све фонтане прште, а базени се преливају. У хотелима вас чак и не моле да штедите воду. Како то? Сазнајемо да је Малта једина земља поред Израела која прерађује морску воду тако да је подесна и за пиће! Воду узимају из добине мора где нема прљавштине и нафте и наши домаћини се чуде зашто и друге земље то не раде. Заиста, иако са мало више укуса хлора, вода са славина је подесна за пиће. Пробали смо.
Споразумевање је лако на Малти, не само за наше људе који свуда налете на земљаке, већ и зато што Малтежани чим се роде уче и енглески и малтежански језик који јесте мало чудан. У писаној варијанти изгледа једноставно као било који латински језик, са свега пар необичнијих слова каквих нема на другим местима, али када тај писани језик изговарају – делује као да слушате арапски или хебрејски.
Шта да понесете са Малте? Магнете и фигуре са ликовима витезова, скулптурице „малтешког сокола“ (баш онаквог каквог Хемфри Богарт држи у истоименом холивудском хиту) и, можда, ликер од плодова кактуса. И много лепих успомена. И не заборавите да оставите који дан од одмора, да одете на неку праву плажу у неком делу света и искупате се за све паре.
Текст и фотографије Срђан Јокановић