Трагајући за својим хероинама Радмила Тонковић јепрешла целу земаљску куглу,потрошила гомилу новца,срела много занимљивихљуди и написала књигу која је проглашена за јединствену енциклопедијуо овој теми у свету.– Ово је моје животно дело којеје настајало пуних десет година.Пропутовала сам целу планету јер оженама нажалост нигде нема аутентичних записа. Авијација је ипакмушка професија, и ту тешко пуштајудаме, али смо и саме помало криве.Треба забележити све што радите идокументовати, оставити у архиве,некоме проследити, да остане траг.Жене су потцењене у авијацији затошто су навикле и да раде и да стварају нови живот. Жена доноси дете,прави човека од њега, а када поредсвих обавеза има и значајну и одговорну професију, то не истиче, каода се то подразумева. Нисам феминисткиња, читав живот сам радила самушкарцима, имам четири стотинедругара, сарадника. Само, баш у тимусловима морате да будете опаснопрофесионални и одговорни, једнаваша слабост руши ваш углед – енергично одмахује руком професоркаТонковић, жена која је двадесет једнугодину радила у Команди ратногваздухопловства и противваздушнеодбране у Земуну са мушкарцима.– Желела сам да нађем жене изавијације у свету, али било је јакотешко, јер их нема у архивама, библиотекама, једва сам их проналазила.Писала сам дописе на разне адресе,градоначелницима тамо где желим дадођем, па сам обједињавала меридијане. Одем на пут и нема ме месецдана, радим, негде нађем реченицу,негде пасус, негде ништа. То звучилепо, али је јако тешко и изискивало јевелика материјална средства. Све самсама финансирала. Хтела сам да покажем свету позитивну страну Србије, даимамо снаге, воље и жеље да направимо капитално дело. Нисам погрешила.Књига је проглашена за јединственуенциклопедију у свету о овој теми,јер нико о томе није писао на једномместу, тако свробухватно. Колеге са запада су ми рекле да код њих то раде цели институти, да не могу да верују да сам то сама урадила – смеје се задовољно Радица, како је пријатељи зову. Њена непресушна енергија учинила је да скупи толико материјала да није све могло ни да уђе у књигу.– Обрађено је две хиљаде жена, са 1700 луксузних фотографија. Све је аутентично, јер све што сам радила тражила сам да прочита и жена о којој пишем или, уколико није жива, неко од потомака. Било је врло тешко определити се шта је важније да пишете, хоћете ли о првој жени која је полетела или најуспешнијој, можда рекордерки. Негде је најбоља трећа, негде пета, негде је жена пробила звучни зид као што је Џеклин Кокран у Америци… Не можете изоставити ни Францускињу Жаклин Ориол која је пала у Сену, двадесет два пута оперисала лице и опет полетела. Постоји прича и да је Че Гевара био пилот, али само у сврхе револуције и да је возио Фидела Кастра, а учила га је да лети – мајка – значајно клима главом ауторка књиге, говорећи са усхићењем о српској сликарки Надежди Петровић која је била прва авио-болничарка. – Да, она је била прва авио- болничарка, јер је полетела са Миодрагом Томићем првим пилотом у свету који је превезао санитетски авион и рањеника. Надежда је била хуманиста и медицинар, лечила је тифусаре и оболеле и на крају сама умрла од тифуса. Супруга Миодрага Томића је прва наша жена пилот, Даница Томић. Даница је 1928. добила пилотску дозволу, а ишколовала се у Шатоу код Париза.
Наставак прочитајте у броју 3121.