Жене Шкотске у “Земљи смрти”

Лекарке и медицинске сестре “Болница жена Шкотске” дошле су у Србију почетком 1915. године, током Великог рата. Њих је Федерација жена Шкотске организовала за ратну службу и упутила као помоћ српском народу. Било је то у време када је Србија била „земља смрти“ јер је беснео пожар пегавог тифуса, поред више десетина хиљада рањених војника после битака на Церу и Колубари. У тим најтежим данима за српски народ, ове истинске хероине и добровољке Великог рата, подносиле су највеће могуће жртве, остављајући покољењима до сада можда непревазиђене примере милосрђа и саможртвовања. Јединица „Америка“ или друкчије, аустралијска јединица Болница жена Шкотске (чиниле су је припаднице из Аустралије и Новог Зеланда, а њено формирање и комплетно опремање било је омогућено прилозима који су били сакупљени у САД), дошла је у Врање октобра 1918. године. Болница коју је ова јединица основала у Врању радила је до октобра 1919. године и лечила и војнике и цивиле. На челу ове мисије налазила се Шкотланђанка др Изабел Галовеј Хатон. Била је то једна од седам великих болница жена Шкотске, које су делале искључиво у саставу српског војног санитета, свуда где су ратовали Срби: у Србији, Русији (Румунија – Добруџа) и у Грчкој на Солунском фронту. Припаднице мисије биле су искључиво жене: лекарке, медицинске сестре, болничарке, возачи камиона и амбулантних кола… Ангажоване су на основу замисли легендарне др Елси Инглис, која се налазила на челу читавог покрета, пониклог у Единбургу у Шкотској. „Америка“ је била једина од свих болница жена Шкотске која је пратила српску војску у њеном победоносном наступању, приликом ослобађања земље и једина која је на тлу Србије радила у миру, по завршетку ратних операција. „Тамо“, како је у својим мемоарима забележила леди Хатон, „где је помоћ била најпотребнија, већа него у време повлачења и изгнанства.“Од Скопља до Ниша није било ниједне болнице. Непријатељ их је опљачкао, спалио или до темеља порушио. Шкотланђанке су у врањске домове унеле мало ведрине и среће, којих није било сво време трајања окупације. Рат је формално био завршен, али не и његове трагичне последице. У варош су се враћали демобилисани  Врањанци ужаснути „новом кугом“. Затицали су пусте куће, све је било помрло од шпанског грипа. „Скоро свуда се чуо лелек и нарицање уместо смеха и весеља“, а преморене лекарке и болничарке британске мисије давале су све од себе да ублаже патње становништву. „Жене су нас све снажније дозивале, грлиле нас око врата, качећи се. »Слатка, драга докторко!«, говориле су нам док су нас дугачким, мокрим пољупцима љубиле, по рукама, лицу, чак и чизмама, »Дођите код нас!«. Где је требало прво да кренемо ? Гледале смо једна другу и пре него што смо схватиле шта се дешава, одвукли су нас на различите стране,“ сећала се др Хатон. Након епидемије шпанског грипа, чекала их је епидемија пегавца почетком 1919. године. Шест медицинских сестара које су добиле пегави тифус оздравило је. Умрла је Агнес Ерл заразивши се превијајући ногу болесника од пегавца. На њену сахрану дошло је на хиљаде људи из Врања и околине. У априлу 1919. одељење за пегави тифус, било је претворено у хируршко. Нагрнули су сви они грађани који су били на листи чекања за операцију. Отворено је дечје хируршко као и гинеколошко одељење. Операциона сала била је чиста као будоар, „као било која операциона сала код куће.“ Пре него што ће отићи из Врања, припаднице мисије направиле су у болничком врту пријем за Врањанке и Врањанце. „То су били једноставни догађаји са енглеским чајем и колачићима и сви грађани су дошли обучени a la Vogue, и изгледали као гомила на било којем гарден партију у свету. Предводник Цигана, један црнооки чаробњак, сипао нам је музику у крв, тако да смо могли да наставимо да играмо заувек, а бриге су отишле миљама далеко.“ Али, Врањанци су тражили да се свирају и играју шкотске националне игре и „њима се допао рил и ускоро су се придружили, а пацијенти су нас гледали из својих кревета, задовољни што нас виде све заједно тако срећне.“ Пре потпуног престанка рада ове мисије жена Шкотске, леди Хатон је помогла да се у Врању отвори окружна болница. Добила је Орден св. Саве и Орден Белог орла. Врањанци нису заборавили хумане Британке. Подигнут је споменик њима посвећен испред Дома Здравља 2001, а од пре неколико година и средња медицинска школа у Врању носи име „Леди Изабел Емсли Хатон“.

Наставак можете прочитати у броју 3106.