Чије Хајакава из Јапана и Карла Симон из Шпаније су се бавиле својим личним причама, страховима и жељама из детињства и младости који су обележили њихове животе. То су радиле храбро и оригинално у делима „Реноар“ и „Ромерија“. Маша Шилински из Немачке је кренула од једне сто година старе фотографије три непознате жене и створила дивни еп „Звук пада“. Францускиња арапског порекла Хафсија Херзи је након две своје личне приче прихватила да први пут режира и напише туђу. Екранизовала је књигу „Млађа сестра“ Фатиме Дас у којој се ауторка труди да помири своју исламску веру са лезбијском љубављу. У својим касним тридесетим или четрдесетим година, све три даме су зреле ауторке. Имали смо прилику да их лично упознамо и слушамо у Кану, а Хафсија је дала и већи интервју нашем новинару. Ово су белешке са тих сусрета.
ЧИЈЕ ХАЈАКАВА (Јапан)
Просперитет усамљених
„Реноар“ је њен друго дугометражно играно остварење које је радила истом техником као што је сликар из назива филма радио своја дела
Редитељка Чије Хајакава (49), која је студирала филм у Њујорку и тамо родила двоје деце пре него што се вратила у Јапан, направила је тих, али незабораван улазак на светску филмску сцену пре три године са својим дугометражним првенцем „План 75“, узнемирујућом причом о законитим еутаназијама у Јапану. Приказан у програму Известан поглед Канског фестивала, донео је редитељки награду Златна камера као доказ да је била најбољи дебитант у свим селекцијама ове највеће смотре на свету.
Са другим делом „Реноар“,поново је стигла у Кан, овог пута у главни, Такмичарски програм. То је интимна драма о детињству, фрагментарна сећања на то животно доба смештена у Токио крајем осамдесетих година прошлог века. Главна јунакиња је девојчица Фуки која се повлачи у себе и своју машту док њен орац умире од рака. Док се њени родитељи својим усамљеним начинима боре са болом, Фуки постаје на симпатичан начин опседнута телепатијом и окултним стварима, уверена да јој то може помоћи да победи несрећу у свом животу. Филм је делимично и редитељкина животна прича, како због умирућег оца, тако и због њених осећања кривице, страха и неиспуњених жеља које је као дете имала.
„Покушавам да на своје детињство гледам са саосећањем”, казала је Чије у Кану. “Хоћу да признам усамљеност, збуњеност, себичност, да пронађем начин да себи опростим и да се сада повежем са другима.“
Хајакава каже да је изабрала 1987. не само зато што је тада имала исте године као Фуки, већ и зато што је то био преломни тренутак у послератном идентитету Јапана: земља је била на врхунцу економског развоја када је вишак новца прикривао све већи осећај духовне празнине у људима. „То је било време када су људи били опијени просперитетом, али и дубоко усамљени“, објашњава она. „Желела сам да прикажем колико су људи крхки и драгоцени, нарочито када се тихо распадају. Тек када сам завршила филм схватила сам да се он, заправо, састоји из засебних више епизода што ми је дало идеју да једну од њих искористим за назив филма. То је она сцена када Фуки са оцем застаје испред копије Реноарове слике „Портрет мале Ирен“ и тражи од њега да јој је купи. Када сам стигла у Кан, многи су ми рекли како им се чинило да сам га снимала у брзим и кратким потезима камером. Као што је Реноар радио своја платна. И заиста, ти мали и кратки додири боје на платно готово делују као целовита дела за себе дајући квалитет импресионистичкој уметности. Ако је мој филм такав, хвала вам што то тако видите!“.
МАША ШИЛИНСКИ (Немачка)
Фарма где је време стало
Немачка дуго није имала тако оригиналног ствараоца као што је ова жена која је готово заплакала када јој је селектор Канског фестивала нешто замерио у вези филма „Звук пада“
Маша Шилински (41) је са својим другим филмом „Звук пада“ од првог приказивања у главном Такмичарском програму Канског фестивала била један од новинарских фаворита за Златну палму. Филм се састоји из четири приче у којима се радња дешава током више од једног века, а повезане су местом радње. Четири девојчице и њихове породице у различитим временским периодима живе на једном сеоском имању у Алтмарку, региону на северу Немачке који се наслања на реку Елбу: Алма негде око 1910. године, Ерика непосредно након Другог светског рата, Анђелика у Источној Немачкој осамдесетих година и Ленка у нашем садашњем времену. Инспирацију за ово сложено дело у трајању од два и по сата Маша је пронашла у фотографији старој један век на којој су три жене.
„Моја пријатељица Лујза Петер, косценариста филма, и ја проводиле смо једно лето у том крају“, рекла је Маша након светске премијере у Кану. „Случајно смо наишле на једну фарму, и чинило се као да је време тамо стало. Кућа је била празна педесет година, и у њој смо пронашле једну фотографију из 1920. године на којој три жене, што је било помало необично за то време, гледају директно у камеру. Стајале смо тачно тамо где је камера морала да буде, и имале смо осећај да те жене гледају баш нас. Запитале смо се ко су оне биле, зашто су тако меланхоличне, шта се догодило у овој кући.“. То нам је дало идеју да се бавимо подударношћу времена. Дали смо филму назив „Звук пада“ зато што ликови у њему падају из једне епохе у другу“.
Али, то није био оригинални наслов.
„Све време док смо радили филм, он се звао „Доктор каже да ћу бити добро, али ја сам и даље тужна“. Када смо послали филм у Кан, селектор Тијери Фремо је рекао да му се много допао радни назив и да је штета што смо га променили. Била сам у шоку, на ивици суза, јер толико смо Лујза и ја волеле тај наш оригинални наслов, али сви око нас су нам говорили да је предугачак и да морамо да смислимо нови. Тако смо смислиле овај, који је сасвим обичан“.
Неке критичаре је филм подсетио, донекле, на дело „Дрво живота“ Теренса Малика. „Са својим епским обимом и прецизно исцртаним фигурама у сеоском пејзажу, филм има тежину масивног аграрног романа из деветнаестог века, али је испричан као чист ток свести, као да је Вирџинија Вулф одлучила да препише књигу Томаса Хардија“, наводи лист „Холивуд Рипортер“. Филм је на крају фестивала освоји Награду жирија, другу по важности признање у Кану.
Шилински је рођена у Западном Берлину, у породици немачке редитељке и француског грађевинског радника. Глумила је као дете, а када је завршила средњу школу придружила се путујућем циркусу пре него што се посветила филму. Дипломирала је на програму за сценарио на Филмској школи Хамбург–Берлин 2008. године, а касније је студирала режију на Филмској академији Баден-Виртемберг. Каријеру је почела као директорка сектора за избор глумаца и слободна сценаристкиња. Њен први дугометражни филм „Тамноплава девојка“ приказан је на фестивалу у Берлину, али није имао значајн биоскопски или фестивалски живот после тога.
КАРЛА СИМОН (Шпанија)
Помирила се са прошлошћу
Тужна животна исповест уметнице чија су оба родитеља умрла од сиде преточена је у снажно дело „Ромерија“
„Ромерија“ је трећи филм у циклусу личних прича Карле Симон (39), у којима истражује своје корене и идентитет. Претходили су му „Лето 1993“ о девојчици која након мајчине смрти одлази да живи на селу (награда за најбољег редитеља-дебитанта у Берлину 2017) и „Алкараза“ (о нестанку једне традиције у Каталонији) који је пре три године освојио Златног медведа на истом фестивалу.
Са „Ромеријом“ је дошла у главни Такмичарски програм Канског фестивала, а донела је, заправо, истиниту причу о својим родитељима. У филму се шпанска редитељка сећа свог оца, који је преминуо када је она имала само три године. Прича прати младу жену која жуди да сазна више о свом оцу који је, као и њена мајка, умро од сиде. Међутим, у томе је спречава трајни стид очеве породице због његовог живота зависника од дроге.
„Да сам „Ромерију“ снимила раније, била би мање амбициозна”, казала је Карла Симон у Кану. „Као мој трећи дугометражни филм, омогућила ми је да више ризикујем и да експериментишем. Испробали смо нову структуру, нови тон. Било је дефинитивно креативних ризика и то је део развоја као филмског аутора. Велико откровење за мене било је то да сећање може да буде потпуно или делимично измишљено, а да тога чак нисмо ни свесни. Некада сам веровала да, ако немаш сећања, не можеш да их створиш. Сада мислим супротно: измишљање је део сећања, а филм то чини могућим. То ми је помогло да изградим свој идентитет и да се помирим са прошлошћу. Није важно ако потрага за том прошлпћу не доведе ни до чега. Сећање је увек субјективно, али када је затрпано табуима и болом, као што су узроци смрти мојих родитеља и многих других, још је теже до њега доћи. То сећање је део наше колективне историје, времена кад је харала тада непозната болест – сида. Требало би да га признамо. Та генерација је потекла из репресивног, конзервативног друштва и све је окренула наглавачке. Заслужују да буду видљиви, а не изопштени и заборављени.
Овог пута, Карла је желела и да промени амбијент у коме ради.
– Снимила сам два филма смештена у руралне пределе па је одлазак у приморски град Виго у Галицији, где су моји родитељи живели своју љубавну причу, био диван. Донео је једну врсту мистицизма целом искуству.
Писма Карлине мајке су важан део филма.
„Монтирала сам их у дневник за потребе филма. Проналажење визуелних решења која одговарају њиховој емоцији био је снажан процес. Имала сам осећај као да коначно могу да је чујем; створила се веза какву никада нисам имала кроз фотографије или видео-снимке. Освајање Златног медведа за прошли филм омогућило ми је да наставим да радим на начин који ми одговара – споро, пажљиво. Буџети су порасли. Одједном смо могли да снимамо на бродовима, у олујама, ствари које се никада раније не бих усудила ни да замислим.
Има и савет за ауторе у сличној ситуацији који добију признање и успех прети да их избаци из равнотеже, што се њој није догодило.
„Будите искрени према себи. Лако је прихватити добре понуде, али запитајте се да ли бисте у њима и сами уживали? Не искључујем наручене пројекте, али имам превише личних идеја које желим да остварим. Ако сте довољно срећни да имате слободу избора, заштитите је. Тако растете и остајете верни ономе што заиста тражите. Добила сам бебу током првог филма, а сада сам поново трудна. Као да је један лични циклус завршен. Спремна сам да истражујем нове просторе. Развијамо фламенко мјузикл и то је нешто чему се заиста радујем.
ХАФСИЈА ХЕРЗИ (Француска)
Са управником џамије разговарала о сексу
Нежна и паметна као жена, одлучна и виспрена као редитељка, наша саговорница је показала своје квалитете у одличној драми „Млађа сестра“ о жени којој је тешко да помири љубав са вером
Прошлог фебруара је постала прва француска уметница северноафричког порекла која је освојила награду за најбољу глумицу на 50. додели француских националних награда Цезар, за улогу у драми „Борго“ смештеној на Корзици, у којој тумачи затворску чуварку осумњичену да је била саучесница у двоструком убиству.
Три месеца касније, први пут се нашла у такмичарској селекцији Канског фестивала са својим трећим дугометражним филмом „Млађа сестра“. Овај успех није дошао ниоткуда. Херзи је рођена у Француској у породици алжирско-туниског порекла и најмлађе је дете, поред два брата и сестре Далиле. Након развода родитеља, њен отац се поново оженио у Алжиру. Мајка је наставила да живи у Марсеју, где је Херзи одрасла.
Постепено је градила своју каријеру још од када ју је 2007. године открио Абделатиф Кешиш у филму „Тајна кус-куса“. За њу је добила првог Цезара у каријери у категорији најбоље нове глумице. Од тада је остварила око шездесет улога као глумица, а повременој режији се окренула 2010. године. Постала је миљеница Кана. Са првенцем „Заслужујеш љубавника“ (2019), снимљеним са пет хиљада евра, позајмљеном камером и уз помоћ пријатеља, такмичила се у програму Недеља критике, а са другим остварењем „Добра мајка“ – сећање на сопствено одрастање у северном Марсеју – у секцији Известан поглед.
Хефсија је у браку са бициклистом Насером Нуханијем са којим има сина.
У „Млађој сестри“ глумица-натуршчик Надија Мелити тумачи 17-годишњу Фатиму, девојку која се суочава са својом привлачношћу према женама, као и са оданошћу својој брижној француско-алжирској породици, покушавајући да остане верна себи док помирује различите делове свог идентитета и конзервативне традиције породице којој припада.
Хафсија је поводом светске премијере свог филма у Кану на лицу места дала интервју за наш лист. Говорила је о својим узорима попут Абделатифа Кешишија, браће Дарден, Марсела Пањола или Кена Лоуча, али и о тешкоћама које је имала током аудиција за јунаке свог филма где се сусрела са хомофобијом у размерама какве није могла да замисли.
– Процес бирања глумаца је био веома дуг и герилски, тражили смо и професионалне глумце и аматере. Када сам видела Надијину фотографију коју ми је послала директора сектора за глумце одмах сам пожелела да је видим уживо. Имале смо разговор, па пробно снимање и била сам потпуно сигурна да је она моја Фатима. Била је, а и данас јесте, студенткиња Факултета спорта и професионална фудбалерка која никада није желела да се бави глумом. Једноставно смо је пронашли на улици, а она је била довољно радознала и отворена да проба нове ствари. Знала сам да ће резултат бити одличан јер сам видела колико током проба расте њена самоувереност и осећај сигурности. То што се бави спортом била је још једна позитивна страна: знала сам да јој снимање неће пасти физички тешко, а мени је било згодно да изменим Фатимин лик од онога како је у књизи представљена и да постане спортиста у филму. Мислила сам да ће то бити визуелно и ментално веома занимљиво за лик Фатиме. Спортисти се према свом телу односе другачије од осталих људи. У већој су хармонији са својим телом.
Споменули сте и друге тешкоће током тражења глумаца за филм?
– Да, страшна хомофобија која ме је још више уверила да сам у праву што радим на овом филму. Многи су одустајали чим би прочитали да је реч о љубави између две жене. На крају сам схватила да је то било добро јер су уз мене стали најхрабрији и најпоштенији који су хтели да бране ову причу. Били смо као породица на снимању. Жена која је глумила Фатимину мајку је кувала за све нас током снимања.
Како сте прошли са интимним љубавним сценама?
– Снимали смо их у малом стану или просторима. Бирала сам сараднике, што је могуће мање, који су пристојни, паметни и дискретни како глумице не би биле уплашене или нервозне. Са њима сам доста дискутовала о тим сценама, била сам спремна да избацим нешто што би мислиле да не могу да ураде, да им понудим координатора за интимне сцене, али оне су то одбиле јер су стекле поверење у мене и мој тим. Пристале су да их водим кроз те љубавне сцене.
Позната сте глумица, зашто сте пожелели да режирате?
– Од малена волим да пишем сценарије који не личе на сценарије, више на приче и то је све време било у мојој глави, истовремено кад и жеља да будем глумица. Као дете сам са другарима из краја постављали неке сцене за наше породице и глумили у њима. И увек сам помало радила и једно и друго. Глумци не снимају нон-стоп, тако да сам увек имала времена да помало пишем. То је више била жеља да се уметнички развијам него потреба да снимим свој филм. Рођацима сам давала те приче које сам писала и питала их за мишљење. Током снимања неког филма у коме сам глумила, размишљала бих о позицији редитеља. Често бих се питала зашто камера мора да стоји баш ту, а не онде?
Сада сте први пут снимили филм по књизи коју вам је неко понудио. Реч је о аутобиографији Фатиме Дас. Шта она данас ради, како јој се допао начин на који сте екранизовали њену причу?
– Лепо смо сарађивале. Она, по уговору, није имала право да мења моје редитељске или сценаристичке одлуке, али сам јој у деловима слала све што сам написала ради консултација и била је задовољна. Зна да због филмског језика неке ствари морају да буду промењене. У књизи се она много бави својим детињством, а да сам ја то радила филм би трајао неколико сати. На мој начин се разуме како је Фатима имала срећно детињство као и да на крају, када добија рођендански поклон од мајке, она признаје да је лезбијка, иако то не изговара. Права Фатима ће ускоро објавити свој други роман.
Хоће ли, по вама, конзервативна религија попут ислама икада да се помири са истополном љубављу?
– Мислим да хоће, јер је то део живота многих људи. Чак и да имамо веру која је апсолутно савршена, људи живе са својим противуречностима и истовремено желе да са њима помире своју веру, јер им она доноси много утехе и наде и део је њиховог живота. Фатима покушава да пронађе себе, она је у периоду у коме пати, јер не прихвата своје противуречности. Она зна ко је и који пол је привлачи, али осећа се кривом због религије, због породице, због себе. Вероватно и не воли себе превише. Насилна постаје само када неко испред њеног носа стави огледало у коме види себе. Она покушава да помири своју веру, своју сексуалност и свој страх да не разочара породицу, мајку, окружење. Мислим да ће живети са свим тим противречностима као што многи од нас живе у свом животу. Она, са друге стране, има и веру која јој даје разлог да се осећа добро. Знате, у почетку сам се двоумила да ли сам и сама дорасла овом задатку?
Зашто?
– Имам много пријатељица које су лезбијке, али никада раније нисам ишла у њихове клубове нити заиста живела у том свету. Нисам их ни много питала о томе јер је за мене то био нормалан избор нормалне жене. Али, због филма сам морала много боље да разумем њихов свет. Почела сам да их запиткујем свашта, свакаква интимна и лична питања, и нису се љутиле. Ишла сам на њихове журке и било је сјајно. Оно што ме је дирнуло јесте то што сам осетила да је за њихову заједницу то једино сигурно место где могу да се ослободе, да живе, да се опусте. Зато сцене њихових журки у филму намерно делују као сан, визуелно и звучно. Данас видимо неке покрете који би да одузму права која је ЛГБТ заједница стекла и то је ужасно. Зато се надам да ће филм отворити дијалог, јер смо сви исти, сви смо људска бића, свако може да ради шта жели и да живи своју сексуалност како жели. Немамо право да било шта намећемо онима које доживљавамо као другачије.
Због табу теме, да ли сте имали неке проблеме са делом исламске заједнице у Француској?
– Снимали смо у Великој париској џамији са одобрењем њеног управника. Заиста сам желела да снимам ту џамију, јер мислим да је прелепа. Слали смо мејлове, али није било одговора. Успела сам да дођем до телефона и ступила у контакт са управником, испричала му о филму и врло брзо смо се договорили. Били примљени раширених руку. Пила сам чај са управником, јели смо колаче, смејали се, причали о сексуалности и религији. Дао ми је контакт имама из друге џамије јер сам хтела да у једној сцени филма имам правог имама. И пристао је, упркос предрасудама све је урађено мирно и лепо. Имали смо мало времена за снимање, јер нисмо смели да реметимо активности џамије, али није било никаквог проблема због теме филма. Напротив, били су срећни што могу да дају свој допринос. Било је сјајно, јер су ми људи око мене говорили да никада нећу добити дозволу да лезбијску љубавну причу снимам у џамији.
Пише Срђан Јокановић