Фатима Зара је једна од многих Мароканки коју је задесила зла судбина. Није имала ни двадесет година када се заљубила у момка из комшилука. Љубав је планула и са његове стране и, како је веза потрајала, двоје младих су постајали све интимнији.
Момак је Фатими обећавао да ће је оженити. Али, кад му је рекла да је затруднела, више није хтео ни да чује за њу. Ипак, најгоре су јој пале мајчине речи.
– Мајка прво није ништа рекла. Само ме је погледала, бризнула у плач и тек онда проговорила: „Зашто си то учинила“? – прича Фатима, у исповести за немачки „Дојче Веле“.
Како је стомак постајао све видљивији тако је растао и презир околине. Ниподаштавање је постало неиздрживо када се дете родило. Комшије које је Фатима знала од детињства нису је више поздрављали кад је сретну. Мрко су гледали и њу и њено дете. Чак су је називали погрдним изразима и псовали пред свима на улици.
Покушала је да умоли свог некадашњег момка да промени мишљење. Узалуд. Предложила му је да уради генетски тест ако не верује да је дете његово. Није хтео. Прекинула је сваки контакт са њим. Данас побесни ако га и случајно види.
– Он живи својим животом, све то њему ништа није важно. Не занима га његово дете, он је слободан и ради шта жели… То није поштено, није поштено… – каже Фатима.
Карима Надир разуме Фатимину патњу. И саму је задесила иста судбина. Међутим, она неће да ћути већ се жестоко бори за своја и права жена које су прошле исти пакао.
– Нас посматрају као грађане другог реда, као неког мање вредног човека. За такве жене сматрају да немају никаквог морала. Друштво их осуђује као проститутке. Није лако живети са тим – каже Карима.
Она је учествовала у оснивању невладине организације „Колектива 490“. Удружење је названо по члану кривичног закона Марока, по коме се већ и сексуални однос ван брака сматра кривичним делом. Чак иако је ван сумње ко је отац ванбрачног детета, марокански закони га баш ниједним својим чланом не обавезују да сноси одговорност, ни финансијску, ни било коју другу. Организација је основана 2019. објавом апела да се промени статус ванбрачних мајки и њихове деце као и да се укине забрана абортуса. Апел је у први мах потписало 490 жена, да би се само у току једног дана број потписника попео на петнаест хиљада. Прошле године је њихов, сада већ покрет, добио награду „Симон де Бовоар“ за слободу жена.
Да остваре зацртане циљеве помаже им осамдесетогодишња Ајша Еш-Шена. Позната је у целом Мароку као борац за права жена која од те борбе не одустаје већ више од пола века. Њена организација „Солидарност жена“ се труди да мајке, које су од свих остављене на цедилу, помири бар са родбином, јер многе заврше на улици због „неопростивог“ греха. Ајша покушава да им помогне и у образовању, запослењу, тражењу посла и стана, збрињавању деце… За свој рад ова Мароканка је 2009. добила светски познату награду Хуманитраног фонда „Опус“ у износу од милион долара. Међу муслиманима, она је прва која је ово признање уопште добила, а новац је завештала својој организацији како би наставила да ради и после њене смрти.
Резултат утеривања острашћеног друштвеног морала према мајкама без мужева јесте застрашујући број чедоморстава. Абортус је у Мароку строго забрањен, а да се на тај страшан чин одлуче, будуће мајке притискају њихове породице чији чланови често и сами учествују у чедоморству.
Преживеле и ненапуштене малишане „грешних“ мајки чека тежак живот. За њих је резервисан члан 446.
– Тај члан кривичног закона каже да се дете које је рођено у прељуби сматра копилетом и мора остати копиле, чак и ако генетски тест утврди очинство и отац призна дете. Тако и данас пише у закону – каже Ајша.
За Кариму, то је најгоре од свега што ју је снашло.
– Замислите колико је наше друштво окрутно кад и ту децу осуђује и искључује из заједнице – додаје. – То лако може довести до тога да та деца скрену с пута, рано почну да узимају дрогу или да постану агресивна. Све то и може да се разуме, ако узмемо у обзир колико је друштво агресивно према њима.
Белег копилета деца носе у свим документима. Иако се у њима наводи име оца, таква „напомена“ им заувек затвара врата у школи, на универзитету, кад траже посао… Подразумева се и да је некој мароканској породици незамисливо да прихвати такву, обележену особу као мужа или супругу свом „законитом“ детету.
Према подацима ОЕЦД-а из прошле године, која се позивају на последње објављене мароканске податке, у овој краљевини са око 37 милиона становника сваки дан на улици остане 24 деце, од којих је деветоро рођено ван брака. Сваки дан се у овој држави роди осамдесеторо ванбрачних беба. Мајке које нису у браку чине четири одсто свих мароканских мајки, а од тих четири одсто више од 90 одсто њих су искључене из породице, жртве су насиља и живе у беди, па је зато високи проценат напуштене деце и чедоморства. По важећим мароканским прописима, законито је свако дете добијено пет месеци и 29 дана од дана венчања његових родитеља, или свако које је рођено 366 дана пре него што су родитељи разведени, или пре очеве смрти. Остали малишани, чија су рођења „пробила“ споменуте месеце и дане, жигосани су за цео живот.
Фатима и Карима су потпуно сагласне са Ајшиним ставом: закон мора да се промени, али не само закон, већ и менталитет људи. А ово друго се, не само у Мароку, много тешко и много споро дешава.
Пише М. Стаматовић