Љубитељи Сигмунда Фројда воле да психу сваке особе пореде са црним луком – обоје се састоје из слојева. У филму „Анатомија једног пада“ постоји разлика: док сечете црни лук и указују вам се његови слојеви обично плачете, али док гледате како суд сецира Сандру, јунакињу ове драме, како разлаже њен живот на делове, а личност на слојеве – суза нема. Можете само да се чудите и са неверицом ишчекујете коначну пресуду.
Да ли је крива или не за смрт свог мужа? Она и њен супруг Самуел су писци, она успешнија од њега. Живе, наизглед, монотоним животом у француским Алпима, у угодној кући, далеко од гужве цивилизације. Имају једанаестогодишњег сина Данијела који је готово сасвим слеп. То је први слој идиличног брака успешне списатељице.
Када Самуел буде нађен мртав испод балкона њихове куће – нови слојеви се откривају. Сандра је осумњичена за убиство мужа. Њихов брак је стављен под лупу суднице и јавности. Удовица је антипатична, хладна, готово без емоција, рационална, бисексуалка. Значи – крива је? Можда. Питамо се: како доносимо закључке о људима које не познајемо? На основу предрасуда и општих идеја?
Један од бољих филмова овогодишњег Канског фестивала, мада можда не и најбољи, режирала је Жистин Трије (44) која је након дипломирања у родном Паризу кренула у правцу документарних прича. Ту се изградила, а онда са играним филмовима решила да се докаже управо у Кану где се први пут такмичила пре десет година у (споредном) програму „Есид“. То је било дело „Доба панике“ и већ тада је Жистин показала да жели да буде ангажовани аутор. Прича се дешавала у освит председничких избора у Француској. Наредни филм био је романтична комедија „У кревету са Викторијом“ (2016) који је приказан у (мање споредном) канском програму „Недеља критике“.
У главном такмичарском програму фестивала први пут се представила филмом „Сибил“ (2019). Много контроверзи изазивали су тада њени интервјуи са политичким нотама, готово увек критикујући власт у својој земљи и њену културну политику. Сада, када је добила „Златну палму“ за „Анатомију једног пада“ ни сумњали нисмо да ће победнички говор искористити да каже шта има на ту тему. Критиковала је председника Емануела Макрона и његову пензијску реформу, начин финансирања филмова и све редом, а тај говор је толико запалио Француску да се дебата о њему повела и у тамошњем Парламенту! И не подсећа само то на Србију, већ и чињеница да тамошњи политичари сматрају да су филмаџије преплаћене за свој посао, да тај новац ионако добијају од државе и да зато не треба да говоре против ње. И Србија је свет! Односно Француска.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању