До куће која је још далеко од тога да буде уређена и добије фасаду стиже се преко малог дрвеног моста. Наткрилила ћуприја брз сеоски поток који жубори прелепим крајем. И да није тужне приче, све би ово могло да личи на идилу са Голије. Идилу чији је део расуто село Мухово. Али, у тој лепоти породица Зорана Филимоновића једва саставља крај са крајем. Он и супруга брину о своје петоро малишана и још о двоје деце Зорановог покојног брата.
Зоран је од оних момака о којима повремено пише штампа како су за младом посегли далеко. У његово село удаљено тридесетак километара од Новог Пазара девојке нису хтеле, претила му је судбина нежење, па је у околини Скадра нашао сродну душу, његову Шпресу. Изродила му је петоро деце.
– Док ми је брат био жив, имали смо 20-30 грла стоке, радили смо пољопривреду – започиње причу домаћин Зоран. – Много тога је вукао, а уз нас били су и родитељи. Међутим, за кратко време, пре неколико година најпре су умрли отац и мајка, а онда сам изгубио и брата. Судбина се поиграла са мном и некако нисам успео да се снађем у свему томе.
Хуманитарци организације „Срби за Србе” дошли су код Зорана да помогну. Кажу да, иако Зоран ради као помоћни радник у школи, па има и неколико крава и обрађује земљу, Филимоновићи тешко живе и воде свакодневну борбу да прехране децу. Кажу да не постоје никакве шансе да сакупе паре и доврше започету кућу. Њих седморо спава у једној соби, на два распала кауча и једном душеку. Немају довољно простора и ормара, па и одећу морају да држе по поду.
„На гараве зидове, буђ по собама и хладне ноћи, тренутно су, поред Зорана и Шпресе, осуђени: Ивана (7), Милодарка (6), Иван (5), Милица (4), Мартин (3), као и Зоранова снаја Дивна са Николом (19) и Николином (17)” – написали су у извештају хуманитарци.
– Услови су стварно сурови. Зиме овде дуго трају и због снега смо често одсечени од света. Ивана нам је ђак првак и морала је зимус да се пробија кроз сметове веће од ње – каже мајка Шпреса.
Па опет део извештаја: „У кућу се улази кроз врата на којима је поломљено стакло, па морају да их крпе старом јакном. До дневне собе се стиже ‘гурком’, пошто је квака на старим вратима отпала, а за столом се седи на распалим столицама са којих, чим се дотакну, отпадају делови. Ипак, кажу и да им је много лепо ту и да никуд не би ишли. Дане проводе у игри по ливади. Најживахнија је мала Милица која у шали каже: „Ја не идем, ја трчим.” Њена најстарија сестра Николина иде у Саобраћајну школу у Новом Пазару и одличан је ђак. Ова паметна девојка дирнула нас је својом скромношћу: Желела бих да упишем Саобраћајни факултет, да будем војно лице, или да идем у Каменицу за полицију. Наравно, ако нам финансије дозволе”.
Права на дечји додатак немају, јер имају земљу.
– Тешка срца одлучили смо да се обратимо за помоћ. Најбитније нам је да средимо кућу, да се деца мало растерете брига. Тренутно су заиста нехумани услови. Замисао је да завршимо приземље, где бисмо прешли нас седморо, а овај спрат да остане Дивни и њеној деци. Жеља нам је да добијемо бар две собе где би деца могла на миру да уче и где бисмо сви имали да спавамо – рекао је Зоран на крају хуманитарцима који су их посетили.
Приредио О. Р.