Из пепела детињства проведеног под опсадом у Гази до црвеног тепиха у Кану, идентични близанци Тарзан и Араб Насер ушли су у круг најпрепознатљивијих аутора светске кинематографије. Не само због црног хумора којим обилују њихове трагичне филмске приче. Можда ту делимично има и интриге и у њиховим правим животним, избегличким причама. Привлачи пажњу и њихов разбарушени изглед, па и њихова имена која увек иду заједно, јер су све своје филмове радили заједно. И то, наравно, што су потпуно исти, бар на први поглед.
Рођени су као Ахмед и Мохамед Абу Нассер 1988, само годину дана након што су последње биоскопске дворане у Гази престале да постоје. Док нису почели да студирају филм, браћа никада нису крочила у биоскопску салу! Данас, они обликују начин на који свет види Палестину – кроз филмове који су подједнако сатирични, надреални и политички провокативни.
Нарко фалафели
Њихов трећи играни филм „Било једном у Гази“ премијерно је приказан у мају у престижној селекцији „Известан поглед“ на 78. филмском фестивалу у Кану, где су браћа Нассер заједнички освојили награду за најбоље режисере. Филм је груба, али црнохуморна студија живота под опсадом и гледаоце води између апсурда и реализма. Прати младог студента Јахуа који пржи фалафеле у неком ћумезу од грађевине, сањајући да побегне кроз израелске блокаде. Исте снове дели и његов пријатељ Осама кога Јаху поштује и диви му се. Осама је харизматични и довитљиви шверцер који уз помоћ лажних лекарских рецепата долази до таблета наркотика и ставља их у Јахуове фалафеле направљене за специјалне муштерије. Међутим, у посао им се меша корумпирани и самољубиви полицајац…
Радња је смештена између 2007. и 2009. године, током периода појачане унутрашње репресије Хамаса и све снажније окупације Израела, када Газа постаје област клаустофобије, хаоса, очаја и пркоса. Инспирисани италијанским шпагети вестернима, браћа су започела писање сценарија 2015. године, а завршили га свега неколико дана пре почетка инвазије Израела на Газу (која још траје) у октобру 2023. Због немогућности да снимају у домовини, то су учинили у Јордану, уз подршку локалних палестинских заједница.
Резултат је импресиван, и визуелно и садржајно. Очигледно је да су нове идеје доснимаване све до завршетка монтаже јер су браћа Насер успела у филм да убаце и Трампову „генијалну“ идеју о пресељењу свих Палестинаца у неку другу земљу како би се од Газе направила ривејера као средиште забаве и провода на Блиском истоку. Изајава и призор који истовремено изазивају и смех и осећај нелагоде. Браћа су у Кану рекла да не мисле како један филм може да промени стварност и да су они филм снимали ради самог филма.
Пут ка врху
Пут браће Насер ка филму није започео у биоскопима, већ у свескама за цртање. Одрасли су у скученом дому у Гази, уз оца који је био директор школе и сликар, док им је мајка била домаћица која је бринула о седморо деце. Љубав према причању кроз слике наследили су управо од оца, који им је и дао надимке: Тарзан и Араб. Када су дечаци порасли те надимке су усвојили као своја уметничка имена.
Одрастајући под израелском опсадом, у потпуном културном вакууму, њихова прва филмска инспирација били су избледели плакати за филмове на зидовима разрушених зграда. Студирали су ликовну уметност на Универзитету Ал-Акса који је прошле године уништен у израелском бомбардовању. Тарзан је био више окренут позоршту, а Араб сликарству. Већ тада су почели да праве концептуалне уметничке радове којима су критиковали ситуацију у Гази.
Први пут су постали познати у тој двомилионској заједници када су 2010. направили изложбу плаката на којима су комбиновали постере правих холивудских хитова са именима израелских војних акција и офанзива. Изложба се звала „Газавуд“. Исте године су снимили и два кратка филма: „Шарено путовање“, надреалну сатиру о парадоксима унутрашње политике у самој Гази, као и „Стан 10/14“, тихо психолошко проучавање опсесивне свакодневице под опсадом. Три године касније нови кратки филм „Оловни кондом“ ушао је у званичну селекцију на фестивалу у Кану – први палестински филм из Газе који је то постигао. То је била црна комедија о пару који покушава да води љубав док гранате падају напољу, филм је приказан широм света – од Дубаија до Токија – и чврсто их позиционирао као филмске провокаторе.
Због немогућности да слободно стварају у Гази, браћа се 2012. селе у Аман, престоницу оближењег Јордана, а неку годину касније и у Париз. Њихов дебитантски играни филм „Деградација“ (2015) премијерно је приказан у канском програму „Недеља критике“ када смо се упознали и разговарали тим поводом. Радња се готово искључиво дешава у фризерском салону за жене (и нешто мало испред њега), док се напољу води оружани сукоб. Њихов други филм „Газа, моја љубави“ (2020) била је романтична драма о 60-годишњем рибару који се заљубљује док крије статуету бога Аполона у облику фалуса коју је извукао из мора. Тим филмом је Палестина покушала да се укључи у трку за награду Оскар, без успеха.
Комарац више не постоји
Филмови браће Насер ретко приказују само рат, најчешће парадоксе свакодневице под војном опсадом. Њихови филмови нису пропаганда већ људске приче и поезија. Код њеих Газа није само место патње већ и човечности.
Упркос томе што данас живе у Паризу, браћа остају снажно везана за Газу. Њихов отац и даље живи тамо, иако су им обе породичне куће у Беит Хануну уништене у израелским нападима. “Сваки пут када би ракета срушила зид, он би га сутрадан поправио,” рекао је Тарзан у Кану. Араб је додао: “Пола мог ума је увек у Гази. У сваком тренутку може доћи лоша вест”. Та емотивна расцепљеност – стварати уметност док страхујете за породицу – прожима и филм „Било једном у Гази“.
Радовао сам се новом сусрету са овим необичним и талентованим близанцима. Кад, испало је да ме чека један брат. Који, не бих знао да кажем, морао сам да питам: „Ти си Тарзан или Араб“?
– Араб – каже и одмах додаје да је Тарзан имао нека посла због којих је морао изненада да напусти Кан.
Разговор смо почели подсећањем на прошли сусрет од пре једне деценије, на признање да тада нисам знао да су им Тарзан и Араб уметничка имена.
– Ја сам пре тога имао надимак Комарац, али када нам је отац дао ове нове надимке одбацили смо старе и узели те које сада користимо – прича Араб.
Филм сте радили тако да подсећа на вестерне, не само по називу: како сте Тарзан и ви дошли на ту идеју, сигурно волите каубојце?
– Волимо их, обожавамо дела Серђа Леонеа, али ми гледамо све, сваки филмски жанр носи неки свој поглед на свет. Почели смо да радимо на овом филму пре десет година. Током тог процеса, правили смо и друге филмове. Овај се стално мењао – тражили смо правог редитеља, прави облик. На крају смо га пронашли. Хтели смо да направимо вестерн – али газански вестерн, не ни амерички ни италијански. Наша прича почиње 2007. године, она је кључна у историји Газе. Тада је Израел званично означио Газу као „непријатељску ентитет“ и започео опсаду. Почели су да граде онај зид на који су тако поносни, који су хтели да продају целом свету. Од тада је било седам великих напада на Газу. Сваки је био почетак геноцида. И сваки пут, свет је ћутао. Говоримо о два милиона људи који су заробљени, које Израел у потпуности контролише. Једним притиском на дугме, без најаве, само нам искључе струју, воду, интернет…
Заробљени у бруталној стварности
Зашто сте се одлучили да фокус приче ставите на младе људе?
– Зато што млади представљају будућност – свуда. Али у Гази, они су затвореници од рођења. Никада нису бирали такав живот. Живе у нехуманим, насилним условима. Не могу ни свој пут у животу да изаберу. „Било једном у Гази“ није само филмска прича, то је живот два милиона људи који су живели у затвору и пре овог геноцида који се сада дешава. Млади са огромним сновима, заробљени у бруталној стварности.
Ситуација на Западној обали је другачија?
– Сложенија, али и даље је то патња. Израелски досељеници свакодневно протерују палестинце који тамо живе. Геноцид је присутан свуда – само у различитим облицима. Ова прича није почела јуче. Почела је седамдесетих година прошлог века када је Израел почео да нас дели и изолује. А свет? Свет се надао да ће Трамп зауставити убијање. Уместо тога, понудио је „ривијеру у Гази“. Апсурдно. Више ни не говоримо о заустављању геноцида. Сада се боримо да добијемо вакцине за бебе. Храну. Храниш људе који ће ускоро бити убијени. Уместо да свет изговори једну једноставну реченицу – зауставите геноцид – ми причамо о хуманитарној помоћи.
У филму постоји и критика унутрашњих палестинских проблема. Прича о дроги, корумпирани полицајац…
– Да. То сте већ видели у другим филмовима о затворима – људи тргују малим количинама дроге. Није то нека велика шема. Али управо је то поента: Газа је затвор, али велики затвор, највећи на свету. Ово није филм о дроги, већ о људима, људима који су приморани да се прилагоде животу који им је наметнут. Главни лик је некада био студент. Имао је будућност, али Израел га је одбацио, из „безбедносних разлога“, као и све Палестинце. Не дају нам ништа, све нам ускраћују. Па ја сам регистрован као избеглица у сопственој земљи у којој сам рођен и одрастао. У мојој личној карти пише „избеглица“. Човек без домовине. Шта очекујете да се догоди генерацији одраслој у таквим условима? Ипак, људи покушавају да живе. О томе говори ова прича.
Између кривице и сврхе
Јако је упечатљива прва сцена филма када видимо призор јеврејске насеобине, „зелене долине“, поред палестинске територије, песковите и пренасељене – шта сте хтели да поручите тиме?
– Да је то апартхејд. А то село је моје родно место. Било је палестинско и звало се Белгерџа. Сада је израелско и зове се Сидерот. Погледајте како они живе – пространо, осветљено, зеленило свуда. А како ми живимо – сиво, згуснуто, бетонски блокови. Без ваздуха, без простора. То је право значење апартхејда. Кажу да Палестинци троше новац на оружје. Лаж. Израел улаже у продубљивање апартхејда. Свет то негира. Признаје се само израелско право на одбрану. Наше – никада.
Како је у таквој стварности могуће мислити на снимање филма?
– Када је почео геноцид, све смо зауставили. Пет месеци нисмо радили ништа. Само смо се молили да не добијемо још једну поруку или видео да је неко кога знамо убијен. Наша породица је остала на северу – никад нису отишли, чак ни кад је Израел наредио да се сви евакуишу ка југу. У тим месецима изгубили смо веру у човечанство, у филм, у уметност. Јер, како филм може да каже више од видео-снимка у којем дете умире на улици? Вратили смо се раду када смо са собом расправили да је наш филм о тим људима који су сада убијени. Снимали смо и пре рата, наставили смо га крајем прошле године. Замислите да снимате филм знајући да родитељи могу да вам погину сваког тренутка. Растрзан си између кривице и сврхе свог живота. Али, осећали смо потребу да нешто кажемо – да испричамо свету причу о тим људима. То нас је покретало. Најтежа ствар коју сам икада урадио било је снимање овог филма. Због свега, продукције, емоција, логистике, времена. Данас ми делује као чудо то што филм постоји.
Какав је осећај приказати филм у Кану, баш сада?
– Волео бих да су околности другачије, да могу да се фокусирам на приказивање, премијеру, овај разговор. Али као неко из Газе, кад гледам филм, седамдесет процената мог ума је и даље тамо, само тридесет је овде. А онда, када чујем аплауз знам да је то аплауз за Газу, не за мене. То ме чини поносним и то овоме што радим даје смисао.
Можете ли да се вратите у Газу?
– То је моје право, али како да се вратим? Да бисте путовали из Газе, потребан вам је позив из друге земље, новац на рачуну, гомила докумената. Потребна вам је дозвола и од Египта и од Израела. Ако сте из Западне обале, идете кроз Израел до Јордана, па онда летите. Из Газе је то лавиринт да стигнете до Каира и одете негде даље. Некада смо имали међународни аеродром у Гази. Израел га је бомбардовао 2000. године. То је био почетак претварања Газе у затвор. Све је ово планирано. Свет стално упире прстом у Палестинце, али никад не пита – зашто? Никад не пита шта је било пре. Само сталне оптужбе – без историје, без контекста.
Филм се завршава реченицом: Завршиће се. Шта то за вас значи?
– То је идеја која нас држи, коју сваки Палестинац носи у себи – да ће се завршити. Зато и даље пружамо отпор. Зато преживљавамо. Чекамо дан када ћемо коначно добити своја права.
Пише Срђан Јокановић