Ни асфалта, ни аутобуса. Ко се како снађе. Пут и када се уреди, наспе, разнесу бујичне воде. Ни школе, ни ђака, ни продавнице. А Бог био широке руке према овом делу Србије када је стварао свет. Да је знао да људи неће да омогуће приступ тој лепоти, питање је да ли би Стваралац био тако дарежљив према овом крају. Питање је да ли би му подарио “као све најбоље од Бога”.
Доњи Статовац. Мештана неколико десетина. Њих све мање, празних кућа све више. Треба од Прокупља, којем територијално припада, превалити прилично дуг и, пре свега лош пут. Најпре до Житног Потока. И тим путем у дужини од безмало тридесет километара не саобраћа аутобус. Е, па када се стигне у Житни Поток, онда путем даље ка неколико километара удаљеном селу Ранкова Река. Тамо је живео, а можда је ту и сада, један становник. А дотле иде какав такав пут. Узан, да ужи не може бити, мало асфалтни, мало излокан.
Мостић преко реке и табла на којој пише да до села Доњи Статовац има само један километар. И за тракторе је лош и захтеван. Узбрдицом, тешко је, споро, а киша од пута готово вододерину створила.
Лагано, десет на сат најбрже, и ето првих кућа. Време је печења ракије. Из дворишта куће на заравни пуши се казан.
– Имате до Нешковића још око триста метара, они су тамо у Живиној махали – показа старина руком у правцу Радан планине. – А ко вам треба? Тамо нико не живи.
Не живи, али долази. У дворишту оивиченом успоменама, шљивицима, старим стаблима јабука и крушака, госте дочекује Вукосав Нешковић. У Лесковцу живи, али сваки слободан тренутак користи да дође у обновљену родитељску кућу. И он је овом приликом у село стигао због ракије. Помаже му зет Мићко. Ту су и Слободан и Славко. Рођаци из Београда. Помажу, али и своју ракију пеку.
Онда прича Вукосав, међу рођацима и пријатељима познатији као Вуле, како је прошле године део овог пута обновљен. Учинили су то малобројни мештани сами. Тражили су од прокупачке локалне самоуправе да им помогне, нису наишли на разумевање, па се ујединили и урадили колико су могли. Уредили, колико се то дало, неколико километара пута кроз село.
Од куће Нешковића, тим уређеним путем, ма шта да је ту уређено, стиже се до зграде некадашње основне школе. Празне, напуштене, у шибље зарасле. Тешко од шипражја може да се приђе. Ко се пробије, па успе да се попне на терасу, види колико је то леп и велики објекат био.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању