Пресељење у Јужноафричку републику, у град Дурбан, био је резултат одласка моје породице из константног политичког метежа моје домовине типичног за ондашњу Југославију. Данас, после повратка у Европу, сећања на Јужну Африку су снажна. Јужна Африка има своје сопствено политичко жариште али су моја сећања на живот изван политике врло живописна и.
Наравно да сам очекивала делфине у океану и птичји врисак ибиса у кућном дворишту. Мали мајмуни на универзитетском кампусу су били забавни додатак и ја сам купила додатне банане. Ултрамодерни шопинг центри представљају контраст према суботњој бувљој пијаци на којој ћете наћи локално посуђе и домородачка копља из државе Малави уместо ЦД дискова и мајица за поло.
Гастрономски гледано, моја породица је успешно пребродила промену и прелаз на јужноафричку храну. Задржали смо нашу традиционалну српску кухињу али смо прилагодили наш мени да би уврстили тропско воће, монголски роштиљ, енглески кари и индијске траве. Елегантни викторијански клубови су ту када вам није до кувања, у близини највеће џамије на Јужној хемисфери. Још увек се питам да ли су били у праву када су рекли да је Дурбан највећа преостала испостава Британског Краљевства.
Полако али сигурно, моја чула су се навикла на свакодневну мешавину призора, звукова и боја. Мој слух је поигравао уз ритам музичког микса са локалних радио станица где се амерички реп спаја са афричким хармонијама. Није чудо што сматрам да је песма „Племенски плес“ групе 2Unlimited прави локални техно хит.
Школа је такође прилагођена локалном амбијенту. Мој курс из енглеске књижевности није имао Шекспира на програму; кратке приче из Анголе су замениле Вилијемово место. Наша годишња позоришна представа на универзитету је такође одражавала ову културну иновацију. Глумачка постава грчке трагедије коју смо изводили под насловом „Златна маска Агамемнона“ убрајала је два Енглеза, једног Холанђанина, два припадника племена Зулу, једног припадника племена Коза и мене, Југословенку. Мислим да смо дали ново значење позоришном термину „трагедија“.
Јужна Африка је дивна земља у којој вас чека неочекиван феномен у вашем сопственом дворишту. Тако је наше домаћинство постало предмет трача у граду. Не зато што смо били југословенска породица која се управо доселила, већ зато што је наш Зулу баштован волео да се смочи у нашем базену носећи на себи само свој осмех и ништа друго.
Возили смо мерцедес из 1967. који је био у таквом стању да се мој отац некада враћао са посла носећи ташну у једној руци а ручни мењач из кола у другој. Када је дошло поново време да се селимо и све је било оглашено на продају, већина наших локалних суседа су хтели мерцедес јер су им се допадала црвена седишта и сјајна боја кола и није им сметало што је мењач у очевој ручној ташни.
Пише Јелена Грујић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању