Једни кажу да је име настало од глагола кључати, јер на том делу тока Дунав као да је прокључао. Други кажу да је то због облика тока, односно да тај део меандра подсећа на доњи део старе врсте кључа. Како год, име Кључ је због Дунава.
А шта захвата тај Кључ? Опет различита тумачења. За неке је то поприлична површина, готово од окуке код Доњег Милановца, па до ушћа Тимока у Дунав. И дубоко у континент. За друге је то само мали део простора од Кладова до Ушћа Каменичке реке у Дунав. На неким картама тај простор је и назван Кључ.
Мештани неколико села која се налазе у том чувеном кљуну на Дунаву веле да је Кључ само то где Дунав залази најдаље ка Румунији, па се враћа. Ту су се сместили: Костол, Мала и Велика Врбица, Ртково, Корбово, Вајуга и Милутиновац.
Прво знамење на овом потезу, одмах испод Кладова, је чувени Трајанов мост. На обали Дунава је, а близу главног пута што од Кладова води ка Брзој Паланци.
Тек што се скрене ка реци, после стотинак метара, пут мало пада ка Дунаву. Лево је довитљиви власник викендице направио леп простор где намерник може у хладу да се одмори, нешто хладно попије, купи сувенир и који домаћи производ. Испод њега, на заравни, уз остатак од моста, брачни пар има исто то, али без домаћих ђаконија.
А тај остатак моста, рекли би неупућени, и није нешто импозантно. Ко не зна о чему је реч, можда се и не би задржао поред њега. Опет, стручњаци би нам указали да је обавезно да сви знамо да смо читав миленијум били власници најдужег моста на свету. Баш тако. Саградио га је император Трајан да легије лакше пређу у „варварски део света”. Први војници и двоколице прешли су преко њега 105. године наше ере. Данас би неукоме било тешко да поверује да је тај остатак у селу Костол део импозантне грађевине која је била дуга мало више од километра. Готово необјашњив пројекат највећег архитекте тог доба Аполодора из Дамаска.
Коме није до историје, или после историје, може да се упути на оближње водене површине. Тамо је станиште ретких врста птица, па посетиоци могу са осматрачнице да уживају гледајући тај пернати шарениш. Простор са воденим мини језерима и стаништима птица припада и суседној Малој Врбици. Ово подручје има статус IBA (Important Bird Areas). Такав статус неко подручје стиче уколико испуњава строге критеријуме засноване на бројности птица и присуству угрожених врста. Објављено је то и у „Службеном гласнику“ прошле године, после одлуке Владе Србије да тај простор добије статус међународно значајног локалитета.
Три километра су удаљене две Врбице. Није Велика много већа, али мештани кажу, без обзира на све, да мора да се зна ко је ко. Односно ко је одакле. А у центру те Велике, испред локалне продавнице, њих двојица испијају хладно пиво из зелене флаше. И јесу и нису расположени за дружење. Но, пристали су да прозборе коју. Да се похвале слогом у селу, новом црквом. Кажу, протекло је тачно четрнаест година од датума када је, на Светог Илију освештан нови храм посвећен Светом Сави. Пољопривреда је оно чиме се највише баве, има доста оних који су на привременом раду, а уз смех приметише да има и оних који воле да дежурају испред продавнице. Да виде ко долази, пролази, одлази…
Још три километра и ето Рткова. Најисточнијег насеља у Кључу. У центру села, званом Мижлог, на тргу насута гомила песка, поређане цигле, ради се. У хладу јединог киоска у селу четворица младих радника, на паузи, дивани.
– Ух, до археолошког локалитета има мало више од три километра – као да не одобрише намеру госта да крене у атар села. – То је на обали, тешко ћете да се снађете. Има пут кроз поље, али тамо треба да знате где да скренете. А што не сликате ову нашу цркву. Гледајте како је лепа. И обновљена.
Онда, један од њих, у неколико реченица исприча да је црква подигнута у време краља Петра Првог Карађорђевића, да је обновљена захваљујући мештанима, да су годину дана трајали радови на уређењу унутрашњости, фасади, те да је дорађен звоник и урађена ограда од кованог гвожђа.
И када видеше да намерник не одустаје од одласка на локалитет, објаснише да се колима може до игралишта на крај села, па онда кроз поље. И пожелеше срећан пут.
Између стабљика кукуруза са лишћем, пре времена пожутелим од жеге, зачу се трактор. Спас, можда иде на ту страну.
Стаде на подигнуту руку. Стаде и кер који је трчао за трактором. Локалитет је далеко, зна за њега, отац је, рече учествовао на ископавању пре четрдесет година, причао му. А да повезе бар донекле намерника? Не може. У приколици му косилица.
Ни двадесети део није косилица заузела од површине приколице. Ваљда у тренутку није могао да нађе бољи изговор да пешака одбије. Незнанац у пољу. Даде гас и нестаде у облаку прашине. Он, трактор и кер.
Неважно. Имало је то и своје добре стране. Злате се главице сунцокрета, шушти лишће кукуруза, јесте врело, али прија ветар који долази са Дунава. И, уз мало лутања, указа се у даљини бела табла. Једини знак да би локалитет могао ту да буде.
Пута нема, мора се неколико стотина метара кроз стрњику од пожњевене пшенице. На тој белој табли некад је писало да је реч о локалитету „Гламија” који је истраживан од 1980. до 1982. Сада се једва назиру слова. Избледело их сунце. А реч је о мањем утврђењу на обали Дунава, и једном је од важних утврда које су служиле за одбрану чувеног лимеса.
Све зарасло у шибље и коров. Само камени делови вире из улегнућа. Да се сиђе не може. А није ни паметно. Овде нико не залази ко зна колико дуго. Радује једино вест да је Музеј Крајине у Неготину започео са реализацијом пројектне документације за конзерваторско-рестаураторске радове.
Прети један облак да ће баш изнад тог простора да изручи свој влажни товар. Ваља се на време склонити. Још три километра прашњавим пољским друмом и – ето села.
Вредни су мештани, Ртково је један од највећих произвођача сунцокрета, кукуруза и пшенице у овом крају, имају споменик палим борцима у оба рата, локалитет, фудбалски клуб, стару лепу цркву. И о свему хоће да причају. Само о вампирима неће. Два момка код игралишта се само насмешише и одмахнуше руком. А било је то овако. Августа прошле године у полицијску станицу у Кладову је ушао један човек. Пристојног изгледа, пристојно се и обратио полицији, рекао да је из Рткова и да је дошао да пријави крађу. Дежурни узео папир и оловку, бележи уредно све до тренутка када је чуо одговор оштећеног на питање да ли на некога сумња. А одговор је гласио:
– Да! Ноћу долазе вампири и краду ми храну – озбиљно забринутог лица изјави.
Шта ће полиција до да сачини записник. И да човека који случај пријављује пошаље кући умирујући га да ће да учине све што је у њиховој моћи.
Онда је мештанин дошао после неколико дана да им захвали, јер претпоставља, како је рекао, да су их похапсили (вампире), пошто му више не нестаје храна.
Има у Рткову још простора за писање, али нешто треба оставити и за суседно Корбово. Чека нестрпљиво. Али о томе у следећем броју…
Текст и фотографије Огњан РАДУЛОВИЋ